Изнуђени брак

Олимпијска повеља каже да су олимпијски покрет и спорт аполитични и независни од политике. Стварност каже да је спорт до гуше у политици! И не само данас. Тако је још од Нерона који је злоупотребио свој положај да би победио на олимпијским играма.

Прошлонедељни избори у Ватерполо савезу Србије, на којима је један политичар потукао до ногу ватерполо легенду, недвосмислено говоре који су овде пресудни „аргументи”. Чак и да Зоран Бабић, члан посланичког клуба Српске напредне странке у Скупштини Србије, постане најбољи вођа у историји нашег ватерпола, тешко је поверовати да је баш његов ватерполо програм пресудио у борби против Александра Шапића кога, ипак, знамо пре свега као ватерполисту а тек онда као политичара (ДС).

Сличан окршај одиграо се пре неколико месеци, само што је тада један ватерполо великан (Александар Шоштар), уз благослов више странака, поразио кадар СНС-а (Иван Бакић) за кога се недељама говорило да је сигуран победник, јер му је политика наводно утабала пут до фотеље у Спортском савезу Србије (ССС). Програм је, дакле, небитан. Важне су политичке рачунице.

И кад је Владе Дивац изабран за председника Олимпијског комитета Србије пре четири и по године – као нестраначка личност – морао је да рачуна на претходно руковање демократа са социјалистима.

Сведоци смо да и мандат председника Фудбалског савеза Србије Томислава Караџића неће зависити од гласова делегата ФСС, а још мање од хајке коју на њега воде клубови предвођени Звездом, већ шта ће рећи – политика!

Иако је пуно примера мешања политике у спорт, чак и оних добрих, чини се да спорт код нас никада није толико био угрожен у том изнуђеном „браку”. Он ту дође као – „слабији пол”!

Куд год се окренете – политичар! Пуни су их и Црвена звезда и Партизан и видимо како им иде. У ствари, питање свих питања јесте: има ли српски спорт уопште вајде од политичара? И ко коме више треба у тој вези!

По овоме како се све одвија, та веза штети обема странама. Политичари, који доживљавају спорт као прилику за личну промоцију, својом не малом улогом у његовом срозавању несумњиво штете и свом имиџу. За разлику од Силвија Берлусконија, који је преко Миланових европских и светских похода постао познат и популаран, па тако и стекао премијерско место у Италији, код нас би неки могли због Звезде и Партизана да изгубе рејтинг и код гласача – ако овако наставе.

И док је Берлускони фудбалу дао стотине милиона евра да би купио улазницу у „високо друштво”, код нас политичари не само да не дају паре из свог џепа, већ праве дуплу штету: узимају новац из јавних предузећа, такорећи из уста грађана, и гурају га у клубове који су рупе без дна. Нема сумње да бисмо имали и боље политичаре када би се више бавили политиком а мање спортом. Превише је то састанака, поготово кад на обе стране има горућих проблема.