Заборављени

Пре више од месец дана, према писању наших медија, у Кини је ступио на снагу закон којим се млађи чланови породице обавезују на то да „чешће посећују старије чланове породице, да их финансијски подржавају и да им обезбеде место за становање“; у супротном, биће новчано санкционисани.

Вест о предлогу овог закона била је позната нашој јавности још крајем прошле године, када су је, на својим интернет-порталима, објавили домаћи медији.

Идеја да се донесе један овакав закон несумњиво је проистекла из потребе да се старији део кинеске популације збрине и заштити, али, пре свега, тако што ће се мобилисати и приморати онај млађи, родбински део да учествује у збрињавању и заштити тих људи.

Глагол, који је у претходној реченици намерно написан курзивом, управо представља оно што је проблематично у целој овој причи. Наиме, потреба да се људи путем закона натерају и присиле да брину о својим старијим и онемоћалим родитељима или рођацима, у најмању руку звучи отужно.

Стиче се утисак да су отупелост и све већа потреба за стицањем материјалног богатства преовладали у бићу савременог човека, што се погубно одразило на оне којима је помоћ најнеопходнија.

Недостатак времена и новца, а неретко и саме жеље, све чешће „спречава“ млађе чланове породице да се нађу на услузи старијима и помогну им када им је то најпотребније.

Назнаке и зачетке овог нехуманог односа према ближњима, приметио је и Милош Црњански у свом „Роману о Лондону“, када је на једном месту рекао: „На радију се у Лондону, свако вече, и свако јутро, и свако подне, чују позиви у ваздуху, да се тај и тај, или та и та, јаве, одмах, у неку болницу, ту и ту, јер им отац, или мати, леже у стању за које се каже, да је, ’опасно’. (То значи: на самрти су.) А из онога што се кроз етар чује, да се разумети, да тај и тај, годинама није сина, или ћерку, ни видео, па не зна ни где су.“

Замислимо на тренутак да ово о чему је писао Црњански почне од данас да се примењује у Београду, с једном малом разликом – да се, уместо с радија, овакви позиви упућују с телевизије. Можемо ли да замислимо колики број људи би се одазвао? И да предвидимо колики број п(р)озваних би се уопште нашао у том тренутку у Београду или Србији?

На оваква „футуристичка“ питања незахвално је давати било какве одговоре. Мада, можемо само да претпоставимо да би се добар део тражених, несумњиво, затекао изван граница Београда и Србије, и то у оним земљама до којих не допиру слика и звук са београдских предајника.

Стара народна изрека која каже – када отац даје сину, обојица се смеју, а када син даје оцу обојица плачу – као да тек у новијим временима добија своје право значење. Љубав и (материјална и нематеријална) брига, све чешће се замењују ретким телефонским позивима и још ређим и тањим ковертама, које би требало да надоместе одсуство оног првог и суштинског.

Блазираност, као једна од најчешћих одлика модерног и велеградског човека, манифестује се и на тај начин што се често заборавља на то да свет не почиње од нас и да се не завршава с нама. Отуда и потреба да се у Кини брига о старима претвори у законску обавезу свих грађана.

Да не би дошло до тога да се и у нашој скупштини нађе један овакав предлог закона, треба све више радити на подизању свести (младих) људи, као и на њиховом емотивно-психолошком описмењавању, како, у потрази за „својим животом“, не би заборавили на оне који су им живот и подарили. У супротном, геронтолошки центри неће имати места да приме све те заборављене људе.

Мастер професор књижевности и језика