Zaboravljeni

Pre više od mesec dana, prema pisanju naših medija, u Kini je stupio na snagu zakon kojim se mlađi članovi porodice obavezuju na to da „češće posećuju starije članove porodice, da ih finansijski podržavaju i da im obezbede mesto za stanovanje“; u suprotnom, biće novčano sankcionisani.

Vest o predlogu ovog zakona bila je poznata našoj javnosti još krajem prošle godine, kada su je, na svojim internet-portalima, objavili domaći mediji.

Ideja da se donese jedan ovakav zakon nesumnjivo je proistekla iz potrebe da se stariji deo kineske populacije zbrine i zaštiti, ali, pre svega, tako što će se mobilisati i primorati onaj mlađi, rodbinski deo da učestvuje u zbrinjavanju i zaštiti tih ljudi.

Glagol, koji je u prethodnoj rečenici namerno napisan kurzivom, upravo predstavlja ono što je problematično u celoj ovoj priči. Naime, potreba da se ljudi putem zakona nateraju i prisile da brinu o svojim starijim i onemoćalim roditeljima ili rođacima, u najmanju ruku zvuči otužno.

Stiče se utisak da su otupelost i sve veća potreba za sticanjem materijalnog bogatstva preovladali u biću savremenog čoveka, što se pogubno odrazilo na one kojima je pomoć najneophodnija.

Nedostatak vremena i novca, a neretko i same želje, sve češće „sprečava“ mlađe članove porodice da se nađu na usluzi starijima i pomognu im kada im je to najpotrebnije.

Naznake i začetke ovog nehumanog odnosa prema bližnjima, primetio je i Miloš Crnjanski u svom „Romanu o Londonu“, kada je na jednom mestu rekao: „Na radiju se u Londonu, svako veče, i svako jutro, i svako podne, čuju pozivi u vazduhu, da se taj i taj, ili ta i ta, jave, odmah, u neku bolnicu, tu i tu, jer im otac, ili mati, leže u stanju za koje se kaže, da je, ’opasno’. (To znači: na samrti su.) A iz onoga što se kroz etar čuje, da se razumeti, da taj i taj, godinama nije sina, ili ćerku, ni video, pa ne zna ni gde su.“

Zamislimo na trenutak da ovo o čemu je pisao Crnjanski počne od danas da se primenjuje u Beogradu, s jednom malom razlikom – da se, umesto s radija, ovakvi pozivi upućuju s televizije. Možemo li da zamislimo koliki broj ljudi bi se odazvao? I da predvidimo koliki broj p(r)ozvanih bi se uopšte našao u tom trenutku u Beogradu ili Srbiji?

Na ovakva „futuristička“ pitanja nezahvalno je davati bilo kakve odgovore. Mada, možemo samo da pretpostavimo da bi se dobar deo traženih, nesumnjivo, zatekao izvan granica Beograda i Srbije, i to u onim zemljama do kojih ne dopiru slika i zvuk sa beogradskih predajnika.

Stara narodna izreka koja kaže – kada otac daje sinu, obojica se smeju, a kada sin daje ocu obojica plaču – kao da tek u novijim vremenima dobija svoje pravo značenje. Ljubav i (materijalna i nematerijalna) briga, sve češće se zamenjuju retkim telefonskim pozivima i još ređim i tanjim kovertama, koje bi trebalo da nadomeste odsustvo onog prvog i suštinskog.

Blaziranost, kao jedna od najčešćih odlika modernog i velegradskog čoveka, manifestuje se i na taj način što se često zaboravlja na to da svet ne počinje od nas i da se ne završava s nama. Otuda i potreba da se u Kini briga o starima pretvori u zakonsku obavezu svih građana.

Da ne bi došlo do toga da se i u našoj skupštini nađe jedan ovakav predlog zakona, treba sve više raditi na podizanju svesti (mladih) ljudi, kao i na njihovom emotivno-psihološkom opismenjavanju, kako, u potrazi za „svojim životom“, ne bi zaboravili na one koji su im život i podarili. U suprotnom, gerontološki centri neće imati mesta da prime sve te zaboravljene ljude.

Master profesor književnosti i jezika