Контекст

Позван сам у суд. На позиву за сведочење писало је Виши суд у Београду, Савска 17а. Схватио сам да је то зграда поред железничке станице коју још зову и Палата правде.

Само здање може се назвати било како осим – палата. У језивом је стању. Прилази суду крајње запуштени, по зарђалој заштитној мрежи која осигурава сутерен побацано је смеће,а поплочани плато испред улаза је до те мере оштећен да морате пазити куда ходате. Жардињере са биљкама, које су некада морале представљати украс, отрцане су и такође пуне отпадака.

У палату (sic!) се улази кроз метална врата која су ту накнадно постављена и немају било какве стилске везе са остатком зграде. Отворено је само по једно крило, да би се што теже улазило и излазило. Иза врата су уређаји за контролу уноса сумњивих предмета који, то не морам да напомињем, повећавају ионако паклену гужву. Али, барем је унутра сигурно. Надам се.

У палати је прилично мрачно, не ради најмање половина сијалица. Исти је случај са лифтовима (којих има сигурно десетак). У ствари, када сам стигао радио је само један, службени, врло добро камуфлиран и забрањен за посетиоце (то је исписано на полуотргнутом парчету папира). Испред њега је стајало двадесетак људи. Пред шалтерима такође влада страшна гужва. И ту су разна обавештења исписана на умашћеним натписима, исписаним различитим фонтовима.

Испред канцеларије у коју сам позван није било клупе за чекање. Сео сам на ивицу прозора и погледао низ полумрачни, ничим неосветљени ходник. Испред мене је била скоро распаднута копир-машина. Поклон Европске уније, писало је. У службеним просторијама седи више људи него што можете да замислите. Столови су нагурани једни поред других па, очигледно, влада акутни мањак кисеоника. Службена лица су, природно, јако нервозна и непријатна. И ви бисте били да проводите век у таквом простору. Поврх свега, сви говоре искључиво о количини предмета које треба завршити. То је оно што их заокупља, ви и ваша судбина су ниско на листи њихових приоритета. Около трче судски послужитељи и, од архива према судницама и назад, на расклиматаним колицима гурају хрпе предмета.

Зашто се бакћем овим прозаичним стварима? Зато што је, бар са становишта неког ко се бави филмом, немогуће оделити оно што се збива међу људима од онога где се то одвија. Свако ко познаје филмску драматургију зна да је КОНТЕКСТ исто толико важан као и ТЕКСТ. Објашњавајући градњу напетости, Хичкок наводи како сцена у којој двоје људи доручкује потпуно мења смисао ако се у њу умонтира кадар бомбе испод стола. Све што ће двоје људи од тог часа рећи биће обојено suspense-ом па сцена неће бити ни налик оној без присуства бомбе.

Филмови, нарочито они амерички, обилују сценама суђења. Из неког разлога оне су врло привлачне за гледалиште. Сама топографија судског процеса, места на којима се налазе судија, окривљени, браниоци, тужиоци, сведоци, порота и публика, по себи је већ драматична. Рекло би се, чим се нешто одвија у судници мора бити занимљиво. Здања судова, помпезне грађевине са огромним степеништима, пространим холовима и дугачким ходницима сугерирају да је посреди место које је јако значајно, важно за људе и њихове судбине.

Ту се враћам на нашу Палату правде. Не желим да упоређујем ту зграду са оним из америчких филмова. Не би било умесно, с обзиром на нашу економску ситуацију, а није сигурно ни да су сви амерички судови баш онако типтоп сређени као у њиховим филмовима. Ради се о нечем другом. О контексту у коме наше судије доносе своје судбоносне пресуде. Да ли је могуће у онако језиво запуштеном и претрпаном месту, у атмосфери сталне трке с временом, доносити праведне одлуке? Да ли ико од тих раздражених људи, који су за свој посао очајно слабо плаћени, има могућност да о неком случају мирно размисли, узме у обзир све околности, извага све аргументе?

Неко ће рећи: „Дај, иако знаш у како јадном је стању наше судство, ти тражиш да се почисти Палата правде, поправе лифтови, уредно испишу натписи и да особље буде љубазно! То није суштина. Треба средити систем, увести ред у правосуђе, па се тек онда бавити тривијалностима.“ Мислим да јередослед управо обрнут. Да треба кренути од пластичних флаша и тетрапак паковања јогурта којима је опкољена Палата правде. Па са чишћењем ићи полако, полако. Ка врху.