Kontekst

Pozvan sam u sud. Na pozivu za svedočenje pisalo je Viši sud u Beogradu, Savska 17a. Shvatio sam da je to zgrada pored železničke stanice koju još zovu i Palata pravde.

Samo zdanje može se nazvati bilo kako osim – palata. U jezivom je stanju. Prilazi sudu krajnje zapušteni, po zarđaloj zaštitnoj mreži koja osigurava suteren pobacano je smeće,a popločani plato ispred ulaza je do te mere oštećen da morate paziti kuda hodate. Žardinjere sa biljkama, koje su nekada morale predstavljati ukras, otrcane su i takođe pune otpadaka.

U palatu (sic!) se ulazi kroz metalna vrata koja su tu naknadno postavljena i nemaju bilo kakve stilske veze sa ostatkom zgrade. Otvoreno je samo po jedno krilo, da bi se što teže ulazilo i izlazilo. Iza vrata su uređaji za kontrolu unosa sumnjivih predmeta koji, to ne moram da napominjem, povećavaju ionako paklenu gužvu. Ali, barem je unutra sigurno. Nadam se.

U palati je prilično mračno, ne radi najmanje polovina sijalica. Isti je slučaj sa liftovima (kojih ima sigurno desetak). U stvari, kada sam stigao radio je samo jedan, službeni, vrlo dobro kamufliran i zabranjen za posetioce (to je ispisano na poluotrgnutom parčetu papira). Ispred njega je stajalo dvadesetak ljudi. Pred šalterima takođe vlada strašna gužva. I tu su razna obaveštenja ispisana na umašćenim natpisima, ispisanim različitim fontovima.

Ispred kancelarije u koju sam pozvan nije bilo klupe za čekanje. Seo sam na ivicu prozora i pogledao niz polumračni, ničim neosvetljeni hodnik. Ispred mene je bila skoro raspadnuta kopir-mašina. Poklon Evropske unije, pisalo je. U službenim prostorijama sedi više ljudi nego što možete da zamislite. Stolovi su nagurani jedni pored drugih pa, očigledno, vlada akutni manjak kiseonika. Službena lica su, prirodno, jako nervozna i neprijatna. I vi biste bili da provodite vek u takvom prostoru. Povrh svega, svi govore isključivo o količini predmeta koje treba završiti. To je ono što ih zaokuplja, vi i vaša sudbina su nisko na listi njihovih prioriteta. Okolo trče sudski poslužitelji i, od arhiva prema sudnicama i nazad, na rasklimatanim kolicima guraju hrpe predmeta.

Zašto se bakćem ovim prozaičnim stvarima? Zato što je, bar sa stanovišta nekog ko se bavi filmom, nemoguće odeliti ono što se zbiva među ljudima od onoga gde se to odvija. Svako ko poznaje filmsku dramaturgiju zna da je KONTEKST isto toliko važan kao i TEKST. Objašnjavajući gradnju napetosti, Hičkok navodi kako scena u kojoj dvoje ljudi doručkuje potpuno menja smisao ako se u nju umontira kadar bombe ispod stola. Sve što će dvoje ljudi od tog časa reći biće obojeno suspense-om pa scena neće biti ni nalik onoj bez prisustva bombe.

Filmovi, naročito oni američki, obiluju scenama suđenja. Iz nekog razloga one su vrlo privlačne za gledalište. Sama topografija sudskog procesa, mesta na kojima se nalaze sudija, okrivljeni, branioci, tužioci, svedoci, porota i publika, po sebi je već dramatična. Reklo bi se, čim se nešto odvija u sudnici mora biti zanimljivo. Zdanja sudova, pompezne građevine sa ogromnim stepeništima, prostranim holovima i dugačkim hodnicima sugeriraju da je posredi mesto koje je jako značajno, važno za ljude i njihove sudbine.

Tu se vraćam na našu Palatu pravde. Ne želim da upoređujem tu zgradu sa onim iz američkih filmova. Ne bi bilo umesno, s obzirom na našu ekonomsku situaciju, a nije sigurno ni da su svi američki sudovi baš onako tiptop sređeni kao u njihovim filmovima. Radi se o nečem drugom. O kontekstu u kome naše sudije donose svoje sudbonosne presude. Da li je moguće u onako jezivo zapuštenom i pretrpanom mestu, u atmosferi stalne trke s vremenom, donositi pravedne odluke? Da li iko od tih razdraženih ljudi, koji su za svoj posao očajno slabo plaćeni, ima mogućnost da o nekom slučaju mirno razmisli, uzme u obzir sve okolnosti, izvaga sve argumente?

Neko će reći: „Daj, iako znaš u kako jadnom je stanju naše sudstvo, ti tražiš da se počisti Palata pravde, poprave liftovi, uredno ispišu natpisi i da osoblje bude ljubazno! To nije suština. Treba srediti sistem, uvesti red u pravosuđe, pa se tek onda baviti trivijalnostima.“ Mislim da jeredosled upravo obrnut. Da treba krenuti od plastičnih flaša i tetrapak pakovanja jogurta kojima je opkoljena Palata pravde. Pa sa čišćenjem ići polako, polako. Ka vrhu.