Индустријске зоне – шанса или заблуда

Од индустријских зона, изграђених у околини многих градова широм Србије, очекивало се да постану мотор регионалног развоја и обнове посрнуле локалне привреде, али чини се да те жеље нису у потпуности остварене. Стога се о њима и даље, шест година након изградње прве индустријске зоне, много више прича као о великој шанси за привлачење страних инвеститора у нашу земљу него као о успешно обављеном послу.

Пољане надомак градова које су преуређене, опремљене инфраструктуром, путевима, приступним саобраћајницама и свиме што би могло да затреба некоме ко одлучи да изгради фабрику свакако јесу битна ставка за свакога када почне да тражи општину у Србији у коју ће инвестирати. Сви су сагласни да су ови својеврсни паркови за инвеститоре неопходни и да је свака земља која их је градила од њих имала користи. Међутим, у Србији ове зоне, којих према званичним подацима има чак 92, нису свуда успешне. Тако су у Нишу (где послују инвеститори каква је јужнокорејска „Јура”) или у Старој Пазови (у којој белгијски „Делез” прави дистрибутивни центар у вредности од 50 милиона евра) веома успешне. Са друге стране, у градовима попут Параћина индустријска зона није дала готово никакве резултате и многи би рекли да је реч о потпуно промашеној инвестицији. Па да ли је нас у привлачењу више инвестиција у овим зонама омела једино економска криза, будући да смо у њихову изградњу кренули тек 2007. године?

Пре ће бити да није реч само о томе. Јер, да би страни инвеститор дошао или домаћи проширио производњу, није довољно понудити му лепо уређену индустријску површину надомак града са струјом, водом, телефонским кабловима и новим асфалтом. Па ни фамозну суму од 10.000 евра по сваком отвореном радном месту. У целу инвестициону слагалицу неопходно је уклопити још неколико „ситница” са којима ми одуговлачимо – поједностављење процедура, убрзање добијања дозвола, омогућавање да се на једном месту добију све потребне информације о обавезама и правима инвеститора, олакшавање услова пословања...

Верица Калановић, потпредседница Уједињених региона Србије и донедавна министарка за регионални развој, за „Политику” каже да се индустријским зонама бави од 2007. године (најпре као министарка за Национални инвестициони план) и да је од тада заједно са локалним самоуправама учествовала у формирању 49 индустријских зона. У то је само из Националног инвестиционог плана уложено око 25 милиона евра.

На наше питање да ли је изградња индустријских зона дала очекиване ефекте и да ли је реч о исплативим инвестицијама, она одговара да се не може дати свеобухватан одговор.

– Негде да, негде не. Морам да поменем добре примере, којих је далеко више, али и лоше. Најсветлији пример добро испланиране индустријске зоне је Доње Међурово у Нишу. Да вас подсетим, пре пет година на том месту била је ледина, а данас имамо фабрике у којима ради више од 2.500 људи – наводи Верица Калановић, додајући да су добри примери индустријских зона и у Лозници, Инђији, Зрењанину, Пироту, Јагодини.

Међутим, уколико су празне и у њима нема фабрика и нових радних места, индустријске зоне су трошак.

– Чак и када се налази на одличном месту, као што је на пример  зона Змич у Параћину, резултати су изостали. То значи да је индустријска зона потребан, али не и довољан предуслов за долазак инвеститора. Са инвеститорима се мора радити много и упорно да би се одлучили да дођу у Србију – наводи донедавна министарка.

Занимало нас је и да ли је било случајева злоупотреба у току изградње индустријских зона, као и ко је контролисао средства која су улагана.

– Ако под злоупотребом сматрате ненаменско трошење новца, тога није било, а да ја знам. А да ли је увек било исправног планирања? Одговор и на то питање је да није – одговорила је она.

Верица Калановић такође сматра да индустријске зоне јесу потребне Србији, али и да је погрешан став да их треба градити у свакој општини.

– Примера ради, у општини Кнић би било погрешно формирати индустријску зону пре него што се направи пут до највећег произвођача киселог купуса у Гружи од којег живи читав тај крај. Тај произвођач из године у годину бележи све већи извоз, има тржиште, запошљава људе и за тај крај је било неопходно да се уради пут. Овај пример нам показује да не постоји идентичан одговор на потребе свих. Оно што је за Ниш индустријска зона, за Кнић је пут, а за Мали Иђош је водовод – закључује Верица Калановић.

У страним организацијама које раде у Србији слично размишљају. Тако Татијана Павловић-Крижанић, руководилац компоненте за реформу јавне управе, „Ју-ес-ејд” Пројекта одрживог локалног развоја, каже да они тренутно подржавају изградњу пет нових индустријских зона – у Новом Саду, Беочину, Темерину, Ужицу и Врању. Али, како напомиње, посао привлачења инвестиција није завршен њиховом изградњом. Он тада тек почиње.

– Инвеститоре не доводе зоне, већ укупна инвестициона клима. Зато подржавамо преквалификацију и доквалификацију радне снаге, оснивање центара за обуку, промену наставних планова и програма за производна занимања, смањење административних баријера и једноставније процедуре за добијање грађевинских дозвола. То ће створити добру пословну климу – објашњава она.

За Душана Кулку, експерта у „Ју-ес-ејду” и директора „Берман групе”, међународне консултантске куће из Чешке, који се такође бави овом проблематиком, дилеме нема. Улагање у индустријске зоне може да помогне развој неразвијених подручја у Србији. Ипак, то није тако једноставно.

– Већина општина и градова у Србији које сам посетио не могу да понуде индустријске зоне припремљене за тржиште и то је једна од основних препрека у привлачењу страних инвестиција. Постоје велике разлике између општина и градова, па тако индустријске зоне у Нишу представљају добар пример успешног пројекта који је довео до конкретних резултата – напомиње он.

Што се тиче питања „Политике” о томе како избећи ненаменско трошење новца у изградњи индустријских зона, Душан Кулка каже следеће:

– Одговор на то питање је у реалистичној анализи локације где ће бити зона и у прецизном планирању. То, уз грађевински аспект, укључује и израду бизнис плана. Требало би избегавати преамбициозне пројекте и планирати по фазама, како би се омогућило прилагођавање планова променама у пословном и тржишном окружењу – саветује наш саговорник.

Ипак, земље централне Европе које су пре нас кренуле у транзицију (и свакако је мудрије водиле) имале су доста користи од улагања у индустријске зоне. Како каже Кулка, управо ове државе нам могу бити добар пример.

– Јер, осим промотивних активности националних агенција у овим земљама и јавни сектор је подржао развој индустријских зона. Инвестиције су се исплатиле кроз нова радна места, повећан извоз, приступ новим технологијама, али и кроз стимулисање националних привреда у целини – закључује он.

Стефан Деспотовић