Војник предвидео сопствену погибију

Ниш – Тог 4. априла 1999. године, православци су славили Цвети, а католици Ускрс. У дом породице Манчић у Нишу стигла је тужна вест: на Гребнику, на средокраћи пута Пећ – Приштина, од касетне бомбе је погинуо њихов син Дејан. Амерички пилот је свакако добио похвалу, можда и награду, за успешно обављен задатак, а три мајке у Србији завијене су у црно – једна Српкиња, једна Мађарица и једна Бугарка. Наиме, поред Дејана, живот су изгубили његов старешина Шандор Нађ и саборац Драган Николов.

нишки младић имао је непуне 24 године, а иза себе је већ оставио дело које привлачи пажњу. Бавио се сликањем, уметничком фотографијом, овековечио је средњовековне српске манастире на Косову, писао је песме, бавио се спортом, био фудбалер Радничког, студирао права.

Већ осму годину, дан његових родитеља почиње на гробљу. Црнину не скидају, пребиру по сећањима и покушавају да одгонетну тајне њиховог талентованог сина чије је свестрано стваралаштво тек требало да се развије у пуној мери.

– Тек сада схватамо да је Дејан био велика загонетка, човек кога је тешко описати и разумети. Ми смо га родили и очували, а сада се питамо ко је био он. У књизи "Без сутра за сутра" коју је "Просвета" објавила одмах после његове погибије, покушавамо да откријемо његов световни лик. Тешко нам полази за руком, па анализирамо и његов духовни живот – овим речима започиње причу за "Политику" о Дејану отац Станимир, некадашњи новинар "Народних новина" и правник у пензији.

            На Дејановом путу без повратка, све је некако ишло онако како не треба да буде. Напрасно је на другој години прекинуо студије и отишао у војску. Вратио се у јесен 1997. године, а 1999. је мобилисан у ракетну јединицу, иако је служио у роду везе.

– Све више сам убеђен да је свесно отишао у војску, јер је само тако могао да стигне до Косова. То је на известан начин и наговестио у својим делима где помиње да ћемо тешко схватити његов следећи корак. Тај следећи корак био је, у ствари, да се приклони царству небеском. Сигурно се дуго ломио – размишља отац Станимир.

Дејанов отац је разговарао са официрима и објаснио да је у војсци био у роду везе при пешадији и да није припремљен за ракеташа, јер то раде углавном професионалци. Знало се да ће то бити рат противваздушне одбране. Официри су се сложили и покушали да га преместе у другу јединицу, али је Дејан пред стројем то одбио. Његова батерија је недељу дана бранила Ниш, а онда је стигла наредба да нишки пук пошаље једну ракетну батерију на Косову. Избор је пао баш на Дејанову јединицу. Само три-четири дана након што су стигли на Косово, америчка авијација их је идентификовала и осула касетним бомбама. Дејана је погодио само један од неколико хиљада гелера.

И мајка Славица присећа се Дејановог тајанственог живота: – Мобилисан је 26. фебруара, месец дана уочи бомбардовања и повремено су га пуштали кући. Једном је био на тераси, пушио је и замишљено гледао негде у даљину. Питам га – Деки, што си тако тужан, а он ме загрли, пољуби и каже – мајко, када мене не буде било, волео бих да ме се људи сећају. Кажем – сине, ваљда ће мајка прво да оде, а он је окренуо на шалу. Дан уочи почетка бомбардовања пустили су га из касарне. Седео је и читао "Политику". Нешто сам радила у кухињи, а он се окрену према мени и каже – мајко, је л` ти знаш да ћу ја у овом рату да погинем. Питам га – шта ти то рече, а он је опет окренуо на шалу. Млађем брату Горану, кад су били сами у соби, једном приликом је рекао – брате, ти ћеш овде бити сам.

Славица га једном затекла у соби у три сата изјутра како пише песме. Биле су много тужне и одлучио је да више не пише. Дао је мајци свеску пуну песама, коју је она бацила и данас не може да прежали тај чин. Ипак, доста је сачувано и објављено. – Умирем лагано/Осећам то/Као што осећам луду и узалудну снагу живота/што ме себи зове, писао је Дејан. И пророчански – Небо пролази изнад жица/Авионског дима/Симболи војни надохват руке/Подсећају ли још неког/Или су кроз историју прошли датумима. Знам све данашње/Ово је прошлост једна.

Поруке своје брзе овоземаљске пролазности оставио је и на тридесетак слика које красе дом Манчићевих.