Голи пијац

Док врела црна кафа клизи из џезве у шољицу, комшија и ја гледамо на телевизији вести о плановима за колективну будућност.

Ћутимо. Гледамо. Слушамо. Тихо је колико и конспиративни глас који нам планове предочава.

Ређају се кроз слике и речи непозната и позната лица и имена – домаћа и страна; неки стари људи, али и нови клинци: одела, разнобојне кравате, униформе, полууниформе, одоре, сукње, браде, брадице, наочаре, фризуре; страни егзотични језици, мање егзотични или пак свима добро познати; ситне, али и крупне цифре од којих се мути памет – милиони, милијарде, смањења, повећања, стезања каиша, простирања по губеру, мажњавања, алавости, привођења, правдања, куповине, продаје, прелетања, стварања неспојивих политичких коалиција, толеранције, нулте толеранције… И тако у недоглед. Мирно, одређено, сталожено… „Вежите се – полећемо! ’Ер Србија’!“

Рука ми задрхта од узбуђења. Паде шољица на под и разби се у парампарчад. Шеста шољица из бакиног сервиса. Остаде их пет. – Не секирај се. Набавићемо исту, ако не исту, оно сличну. Ја тамо често идем – проговори комша. – Ајде, идемо одмах, баш недељом ради. Видећеш, тамо се све продаје и све купује!

И тако кренем са комшијом на то место.

У дугачкој, уској улици која, чинило се, води у недоглед, био је смештен бувљак са необичним именом: Голи пијац.

Свашта је ту по тротоару било распрострто. Ништа у пару, све распар:

Лева ципела, десно стакло од наочара са диоптријом -14, откинути задњи џеп панталона, војничке цокуле без језика, крак од шестара, оголела полицијска шапка, типке с распаднутог дигитрона, федер, пропелер некаквог авиона двокрилца, манжетна, хрпа дугмића са „далапе” хармонике, дршке од лонаца, свакојаке жице и жичице, зарђало цивилно и војно ордење, половина књиге „Монах који је продао свој ферари“, неколико метара изгужване филмске траке, мала казаљка старог зидног сата, гомилица секундара са ручних сатова, жмигавац, напрсли фар, део неке фасаде зграде, десетак улубљених плехова, стотине окрњених тањира, шољица без дршки, искривљених кашика, виљушки и ножева, шрафова без глава… па чак и доњи део вештачке зубне вилице!

Голи пијац. У том мноштву свега што најугроженијем бићу може пасти на памет, на неки чудан начин, враћала се нада да се изгубљено може, ако не пронаћи, оно бар заменити сличним. Људи су се тискали, рили по гомилама тражећи замене за своје изгубљене, уништене или украдене ствари.

Шта ли ће, и коме, картонске кутије пуне изгребаних грамофонских плоча и дискова? Зар ће се икада више одатле чути музика? Чему корпе пуне прегорелих сијалица које никада неће осветлити неку собу, неки пут, нека заборављена врата? Каква је будућност писаће машине без слова, положене на клавир коме је неко очерупао дирке? Шта ће се и како зашрафити шрафовима без глава или закуцати искривљеним ексерима? Који купац ће се полакомити на половину аутомобилске шкољке без прозора, врата, седишта, стакла, мотора, али – са великом сиреном прикопчаном на прастари акумулатор? Зашто маса људи упорно проба да ли сирена заиста ради и зашто та иста маса мало касније усмерава пажњу на гајбе у којима леже пожутели, прашњави, ко зна чији неплаћени рачуни за кирију, струју, кредите, лизинге? – Знам, сад мислиш да нема шансе овде да нађеш ону твоју шољицу, али сачекај, никад се не зна – повуче ме комшија за рукав – Искрснуће кад се најмање надаш. На Голом пијацу стрпљење је најважније! И, наравно, вера!

Те ноћи, бежећи од најезде идиотских ТВ програма, негде око поноћи, већ сам била спремна да искључим екран, када ми је пажњу привукла емисија која се бавила обиласком десетине закатанчених фабрика, банкротираних производних система – сведока сумњиве и пропале приватизације, сабласно празних индустријских зона, угашених комбината с полупаним прозорима, разваљеним капијама и оробљеним инвентарима, напуштеним закоровљеним плантажама воћа...

Не знам зашто, али сам све време мислила на Голи пијац.

www.ivanamihic.com