Док се боре са раком, страхују од огледала

„Сазнање да ћу изгубити косу било ми је трауматичније од спознаје да имам рак дојке”, искрена је педесетдвогодишња Марија Б. из Београда, која већ 14 година носи претешки терет онколошке болести и у разговору за наш лист отворено признаје: „Једино што боли више од сазнања да ми је написана смртна пресуда са неизвесним датумом извршења, јесте однос лекара који су, осим часних изузетака, према мени поступали као према бестелесном и бесполном бићу. А не као према жени чији се изглед драматично мења.”  

Марија каже да за 14 година лечења није имала ниједан разговор са психологом, психијатром нити са нутриционистом, а све савете у вези болести, добијала је само од свог хирурга.

„Нико ме није посаветовао како да негујем кожу пре и после радиотерапије, иако сам добила опекотине од зрачења. Никада нисам добила савете у вези неге – како депилирати пазушну јаму, како одржавати личну хигијену, шта радити са обрвама које нестају, које пилуле да узимам да би смањила опадање косе, да ли постоји трајна шминка, где да набавим перику... Када сам након прве операције тражила од сестре огледало да видим како изгледа ожиљак на мојим грудима, она ме је пренеражено погледала и упитала „Шта, бре, хоћеш, па глава ти је на раменима!”

Марија истиче да је имала велику срећу да је оперише врхунски хирург др Радан Џодић, који је водио рачуна да направи минималан хируршки рез, како не бих окретала поглед са својих груди и који јој је доделио медицинску сестру која је требало да јој даје савете у вези неге.

– Она ме је одвела код својих колегиница на Одељење хемотерапије и од њих затражила такозвану ледену капу која смањује опадање косе за време хемотерапије. Оне су је негде затуриле и када су је након пола сата коначно пронашле, предале су ми је са речима: „Ионако ће ти опасти коса.” Нико ми није објаснио које вежбе треба да радим након операције дојке, па ми се рука скврчила, а све савете о нези тела чула сам у болничком ходнику – од других пацијенткиња – тужно констатује наша саговорница. 

Марија објашњава да се телесни изглед драматично мења у процесу лечења – жена губи косу и трепавице, а добија боре и тамне колутове око очију, килограми се топе, а цела гардероба виси. Због тога се жена готово на сваком кораку суочава са самилосним погледима пролазника у чијим очима види страх и тугу, што додатно урушава њено самопоуздање.

Њена вршњакиња Јелена К. која већ двадесет година живи у Великој Британији и која је оперисана на Институту за дојку у Нотингему каже да јој по добијању дијагнозе прва и једина мисао била – како да преживи.

„Није ми било важно да ли ћу имати груди, ожиљак или косу. Тако сам и рекла лекару – молим вас дуплу мастектомију. После ћу да размишљам о естетици. Међутим, мој доктор ме је натерао да размислим о томе како ћу изгледати и како ћу се осећати након тако радикалне операције и стрпљиво ми је објашњавао да постоје и друге опције које не смањују проценат преживљавања. Он је знао оно о чему ја у том тренутку нисам размишљала – да ћу једног дана поново ићи на плажу и да ћу желети да изгледам лепо и женствено”, прича Јелена.  

Наша саговорница објашњава да у Великој Британији онкопластичари раде целу операцију – одстрањују тумор и након тога раде реконструкцију дојке, а постоперативна нега укључује тетоважу брадавице коју такође ради хирург. Завод за социјално осигурање даје ваучере за перике, а власуљар помаже у избору перике и даје информације о памучним турбанима за вече, сталку за перику, балсаму, шампону и специјалним четкама.  

Руковођени идејом да је самопоштовање прво што страда у процесу онколошког лечења, јер се телесни идентитет жене драматично мења, бројне светске козметичке куће и бројни познати шминкери постали су сарадници портала lookgoodfeelbetter.org који женама оболелим од рака дају одговоре на сва питања које им није дао њихов лекар – а тичу се савета у вези неге, козметике и улепшавања. Од прошле године ова иницијатива добила је подршку великих робних кућа, као што је рецимо „Харви Николс”, који је организовао „Театар лепоте”, а средства од улазница које су купљене за тај догађај уплаћене су ЛГФБ порталу. Британска козметичка кућа „Елемис” има и специјалне третмане за жене оболеле од рака.

Тамара Кликовац, једини психолог која ради на Институту за онкологију и радиологију Србије и води рачуна о менталном стању више од 1.500 пацијената који годишње прођу кроз ову медицинску установу, тужно констатује да наше жене немају право на бесплатне перике, трајну шминку и специјалне брусхалтере и констатује да лекари често не разумеју и значај психолошког саветовања. Они често не схватају да је за женино самопоуздање изузетно важно да сачува естетски идентитет – нарочито када су у питању младе жене, јер болест често драматично промени њихов изглед.

----------------------------------------------

Искључен телефон за онколошке пацијенте

„У бројним онколошким клиникама у свету постоје фризерски салони у којима се жене пажљиво шишају пре операције. А ми имамо брицу. Ретко се организују психолошке радионице на којима се прича о телесном идентитету жене који се мења током болести и радионице на којима се дају савети о шминкању и нези током терапије. Иако у свету познате личности често гостују на онколошким клиникама, на нашој се ретко појављују. Упркос великом ентузијазму људи који су радили на теле-апелу који је био намењен онколошким пацијентима и који су за шест месеци примили 3.280 позива, он је угашен, иако смо били спремни да на њему волонтирамо”, закључује Тамара Кликовац.