Моје песме наводе на љубав

Златан Стипишић Џибони (45) први пут ће, после 25 година, свирати у Београду. Овај сплитски кантаутор извешће 25. октобра у Комбанк арени песме са првог албума на енглеском језику, под називом „20th Century Man”, а многобројне поштоваоце које има у Србији подсетиће и на старије хитове: „Либар”, „Не одустајем”, „Миракул”, „Опрости”, „Темпера”, „Жеђам”...

Једном од најтиражнијих музичара у региону друштво на сцени највеће српске концертне дворане правиће Влатко Стефановски, Дамир Урбан, лондонски госпел хор и Маја Азуцена.

По чему ће се предстојећи београдски концерт разликовати у односу на оне које сте одржали у Суботици и Новом Саду у оквиру турнеје „Толеранца”?

Београдски концерт неће бити промотивни наступ него пресек најважнијих тренутака у мојих последњих 20 година. Посматрам га као догађај који је скроз издвојен од уобичајених промотивних турнеја које музичке звезде имају обичај да раде.

Колико дуго нисте били у Београду? Каквог га памтите?

Задњи пут сам свирао у Београду 1988, у СКЦ-у. Можда месец дана пре него што сам напустио бенд „Осми путник” и одселио се у Берлин. Највише се сећам људи, јер мислим да град чине људи, а не зграде. Кад ми неко спомене Београд, прво се сетим, на пример, Петра Поповића, а тек онда улица и тролејбуса. Неки људи су толико упечатљиви и отворени да они своје градове носе у себи. Они чине град.

Млађи су изненађени кад чују да сте били певач хард-рок групе „Осми путник”. Како сада гледате на тај период каријере?

Тај мој бенд имао је велики ентузијазам, свежину и здрав приступ у музичком раду. Наш проблем је био што смо били премлади и неискусни. Боље смо звучали уживо него на плочама. Плоче су имале добре песме, али енергију нисмо успели правилно да забележимо. Тако да и ми из бенда и наши фанови имамо лепе успомене. Мој осећај је као код писца који зна да му је боља књига него филм по којој је снимљен. Стојим иза свега што сам направио у том периоду, као дечак од 18 година. Али, остала ми је жива рана што нисмо имали искуства, пара и техничких могућности да своју добру енергију пренесемо на албум.

Шта је то у 20. веку што је утицало да новом албуму дате наслов да сте човек из тог века?

Свидела ми се теза једног италијанског архитекте који је написао да је после Другог светског рата, као највећег стратишта у историји људског рода, свет опет морао да крене испочетка, као са празним листом папира. На том папиру све је опет изнова требало написати. Верујем да је естетика која је настала почетком педесетих година, из неког разлога, постала безвременска. На пример, појам женске лепоте кроз Мерлинку је безвременски. И Џејмс Дин је безвременски. Па, „харли дејвидсон” или „фолксваген буба”, то јест рокенрол. Да не буде забуне, отворен сам за све што је ново а добро, али та естетика 20. века садржи топлину чак и невиност. Тако да, усуђујем се рећи, седим на две столице. С једне видим прозор с погледом на данас, а с друге имам прозор с погледом на јуче.

Џони Штулић сматра да је све добро у музици већ написано? Колико се музика променила у овом миленијуму?

Увек постоје талентовани људи. Само је питање успевамо ли да их препознамо. Могу рећи да сам много доброг пропустио, јер можда кад се те велике ствари догађају, нисмо свесни тих људи који иду корак испред свога времена. Али, у томе је чак и тајна код креативаца. Не може баш сваки пут све да се сложи.

Ваш отац је био један од најпризнатијих етномузиколога у Хрватској. Колико је његова професија утицала да у музици коју стварате буде елемената онога што овде зовемо фолклор а у свету „world music”?

Мој отац се бавио спасавањем народног блага, народног предања у Далмацији. Успео је да од заборава спасе скоро 20.000 песама, а онако успут и неколико хиљада народних лекова и обичаја. Верујем да је снажно утицао на мене.

Поред властите деце, имате и „концертну” која су настала када су њихови родитељи потакнути музиком на вашим концертима продубили своју љубав? Како то тумачите?

То је најпре кренуло спонтано, а онда се измакло контроли. Још пре много година људи су ми прилазили и говорили да радо воде љубав уз моје песме, јер су романтичне и опуштају партнерку. А онда су полако почели да праве децу. Мени је то симпатично. Ако ће људи већ по нечему да ме памте, боље да то буде по томе да су их моје песме наводиле на љубав, а не на нешто деструктивно. Одговара ми улога у том филму.

Пратите ли актуелну хрватску и српску музичку сцену?

Кад сте рок критичар, ви сте човек од пера и речи. Најпре ћете приметити доброг песника у нашим редовима. Али пошто сам ја композитор, текстописац, аранжер и певач, у стању сам да подједнако вреднујем сваки таленат који одскаче, био он песник или свирач усне хармонике. Ништа ми не промакне. Не могу прстом да вам покажем на неки бенд, јер тај бенд можда грозно звучи, али има фантастичне стихове.

Идете ли на концерте страних извођача и да ли је неки наступ у последње време оставио посебан утисак на вас?

Гледао сам Питера Гебријела у Милану. Он је уз Дејвида Боувија вероватно најцеловитија личност од живих или преживелих. Уживао сам и на концерту групе „Ју ту” (U2). Они су стварно велики, у сваком сегменту.

---------------------------------------------------------------

Спонзоришем младе аниматоре

У прошлом интервјуу за „Политику” рекли сте да волите анимацију јер помаже приказивању снова. Како у покретним сликама видите вашу музику?

Анимирани филм је моја тајна љубав. Чак и спонзоришем младе аниматоре. Драже ми је да на то трошим паре него на некакав кич који је уобичајен за домаће звезде. Чак смо за филм „Весла” добили награду на фестивалу у Букурешту. Кад упознам младог аниматора и видим његове радове, прво га питам: „Јеси ли ти, сине, у браку?”. Јер, за тај посао је добро да су нежење пошто морају да раде целу ноћ. Секс, љубав и брак су резервисани за нас обичне смртнике, а не за аниматоре. Они морају ноћи да проводе уз компјутер.