Како је разграђен лесковачки „Градитељ”

Лесковац – Иако годинама не прима плату, бивша радница „Градитеља“ Мира Милићевић свакодневно долази на посао. Са колегом Слободаном Стојановићем, кога је на њен предлог ангажовао стечајни управник Бранко Митић из Врања, одради своју „шихту“ од девет до четрнаест часова, с циљем да помогне бившим радницима ове некада моћне грађевинске фирме. Стечајни управник је најпре њу ангажовао пре две и по године када је покренут стечајни поступак, јер је требало неко да се нађе да сређује преосталу архиву, да издаје разна уверења и потврде, уговоре, планове.

Њихов посао је да издају М-4 обрасце и разну документацију која је потребна бившим радницима за пензију и људима који су од „Градитеља“ купили станове и локале, да би их укњижили. Како каже за „Политику“, овде је некада постојала сређена архива, али када је почело растакање предузећа, трактором су је одвозили.

Мира Милићевић је у „Градитељу“ од 1984. године. Почела је као магационер на градилишту, потом је била секретар фабрике, обрачунски радник, благајник. У то време „Градитељ“ је представљао једну од највећих високоградњи у Србији. Имао је градилишта у Београду, Крагујевцу, Неготину и Лесковцу, фабрику станова, бетоњерку, фабрику столарије, механизацију, сепарацију, транспорт и 1.700 радника. Градио је солитере, зграде, станове, мостове.

– Уништавање је почело 1998. године када је формиран холдинг и када је почела да јача режија на уштрб производних радника. Добили смо седам директора, седам њихових заменика и помоћника, седам благајника, седам обрачунских радника. Од 2002. до 2004. се помало радило, од 2005. почео је драстичан пад, радили смо без плата. Последњу плату примили смо за април 2002, почели су штрајкови, давали су нам по две-три хиљаде динара на име топлог оброка, раднике су слали на принудне одморе – прича за наш лист последњи делатник „Градитеља“.

Пре него што је на предузеће стављен катанац, руководиоци су одлуком Управног одбора и Скупштине себи и својим пријатељима на име заосталих плата од 2002. до 31. августа 2007. године поделили седамнаест новоизграђених локала у Лесковцу. Локале су добили и они који су у фирми провели тек по неколико година, док су радници са по тридесетак и више година стажа остали без динара. Да невоља буде већа, вредност локала је обрачунавана по ценама из 2002. године, директори су ионако високе коефицијенте додатно увећали у тренутку када фирма није радила и када је рачун био у блокади, а радницима који су тужили, заостале зараде су обрачунаване на основу минималца. Све су радили тајно, а Мира каже да је и сама, иако је све време била у фирми, за срамну поделу сазнала на дан када су уговори о подели локала оверени у суду.

У стечајној маси су два спрата управне зграде у центру Лесковца, од којих је један дат у закуп градској управи за јавне набавке која не плаћа кирију, а од пре неколико месеци и градска стамбена агенција. Остала је и бетоњерка и још неки објекти. Стечај је покренут 24. септембра 2010. године, али није било заинтересованих купаца.

Бивши радници тужили су фирму за неисплаћене зараде, неки и по неколико пута, тако да тренутно има око две хиљаде извршних решења. Првих стотинак је исплаћено, а остали се надају да узму нешто из стечајне масе, макар главницу, јер су потраживања са каматама огромна.

Последња 104 радника по социјалном програму добила су по 415.000 динара. – То изгледа пуно, али када то поделимо на деведесет месеци колико нисмо примали плате, то је месечно тек нешто више од 4.000 динара. По граду се прича да ја и колега не радимо џабе, већ да добро зарађујемо. Тачно је да имамо уговор о делу са стечајним управником по којем месечно треба да примамо по 15.000 динара, али ми још нисмо примили ни динара. Радимо из два разлога. Прво да помогнемо људима који иду у пензију, па им недостају документа и друго, надамо се да ћемо ипак на крају нешто да примимо – истиче наша саговорница. Додаје да живи од социјалне помоћи и на срећу, као социјални случај ослобођена је обавезе плаћања парног грејања.

И Слободан Стојановић је у фирми од 1984. године. Био је возач ауто-пумпе на фабрици станова. – Волео сам фирму, било ми је лепо док сам примао плату. Ни жена ми не ради, имам комбајн и бавим се пољопривредом, од тога живимо. Овде сам дошао на Мирин позив да јој помогнем. Обоје смо на тржишту рада, овде смо колико да не седимо код куће. Са стечајним управником потписивали смо уговор на по три месеца, тренутно радимо на реч – каже Стојановић.