Изиграни договорени принципи

Једно од важних, међусобно нерешених, проблема у односима са Републиком Хрватском је питањеимовине и решавање имовинских права. Споразумом о сукцесији СФРЈ потписаним у јуну 2001. године, предвиђено је да се расподела државне имовине изврши према принципу дасва непокретна имовина СФРЈ припадне државама наследницама на чијој се територији она налази. У Анексу Г, прописано је да сва права на непокретну и покретну имовину коју су грађани или правна лица из СФРЈ имали на дан 31. децембра 1990.

 Правна лица, власници непокретне имовине, према овом споразуму – Анекс Г, задржавају право власништва (према стању из 1990.) без обзира на чијој је територији та имовина.Међутим, Хрватска, као још неке бивше Ју републике,није испоштовала овај принцип, иако је Хрватски сабор ратификовао поменути споразум у јуну 2004.

Одмах након ратификације споразума у ондашњој СРЈ почело је и враћање имовине, не само предузећима из Хрватске, већ и из Словеније и Босне и Херцеговине у Србији.

Хрватска је још пре ступања на снагу Споразума о сукцесији, 1991. године донела Уредбу о национализацији српске имовине, којом је пренела власништво на државу Хрватску. Под утицајем међународне заједнице, Уредба је повучена, али је већим делом та имовина већ била продата (пре правоснажности Споразума о сукцесији). Највећи део одузете имовине српских правних лица, са седиштем и регистрацијом у Србији, представљао је њихова дугорочна улагања на територији Хрватске, као што су синдикална одмаралишта, туристички објекти, и други привредни и пословни простор. Део те имовине Хрватска је продала или отуђила на други начин. Њен већи део је девастиран, уништен и напуштен.

Тамошњи судови одбијају све тужбе наших предузећа за повраћај имовине. Све у складу са упутством од 6. децембра 2004. године Државног правобранилаштва Републике Хрватске жупанијским правобранилаштвима у коме им се „ради једнообразног поступања” сугерише да се у примени „Анекса Г” Уговора о питањима сукцесија „противе захтевима за повраћај имовине и одбију захтеве за мирно решење спора”. У споровима за повраћај имовине пред хрватским судовима могу се ангажовати само хрватски адвокати, судски трошкови су огромни, адвокатске тарифе међу највећима у Европи, а поступци трају више године и завршавају се, по правилу, одбијајућом пресудом.

Легитимни и легални захтеви бивших титулара одузетих имовинских права да се вансудски, мирним путем, изврши реституција, надлежни у Републици Хрватској, по правилу, одбијају, и то најчешће, без образложења. Тиме су бивше власнике довели у незавидну и неизвесну ситуацију,јерсу приморани да своја права остварују у парничним поступцима, па је Хрватска пред хрватским судовима тужена страна. Досадашњим првостепеним пресудама одбијени су тужбени захтеви за повраћај, односно новчано обештећење за одузету имовину.

Власници одузете имовине не могу да се обрате Међународном суду за људска права у Стразбуру, јер још нису исцрпљена сва правна средства. Јер, поред одлука редовних судова, Врховног суда као ревизијског, потребна је и негативна одлука Уставног суда Хрватске. Тиме се судски поступци одуговлаче и аутоматски одлаже међународна заштита, а имовина пропада.

Према ранијим проценама Дирекције за имовину Републике Србије, вредност зграда, станова, одмаралишта некадашњих српских предузећа али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији око 800 милиона евра. Хрватски фонд за приватизацију тврди да је пописао 319 објеката на која полажу право фирме из Србије. Од тога је 158 продато, 30 додељено на коришћење, за 40 зграда воде се спорови, а 91 објекат је слободан. Са овим подацима се не слаже српска Дирекција за имовину, која незванично тврди да фирме из Србије имају преко 400 објеката у Хрватској.

Економиста-научни  саветник