Социјални лахор

У изјавама Александра Вучића пречесто се смењују црна предсказања и ведри оптимизам. Таква промена политичког расположења донекле се може разумети, јер овдашњи су лидери зависни од својих јавних ставова, а грађани, бар на симболичној равни, од тога живе.

Пре неколико дана смо чули да овој земљи неће помоћи ни шеици ни Американци ако она, иначе видно немоћна, сама себи не помогне. А у истом дану и наговештај да ће Србија, можда и у догледно време, бити „чудо на Балкану“.

Чуда су, као што је познато из историје разних чаролија, прилично ретка, а овде се има све мање времена да би се она и дочекала. И сама паралела са чудима има различите, донекле потпуно сукобљене конотације, но верујемо како је вицепремијер ипак мислио на она која би могла да донесу нешто добро.

Тако је, поткрај седмице која је управо минула, овдашња јавност примила једну плацебо дозу оптимизма, осећајући ипак на својој кожи да живи у амбијенту беспослице, беспарице, балдисале привреде и недостатка наде. Јавна политичка славља при отварању нових објеката „који су резултат инвестиционе инјекције“, подсећају на реалсоцијалистичке панађуре. Ту ће се запослити 200–300 срећника, или мало мање, или мало више. Сваког месеца више од 6.000 људи губи посао.

Зашто – ако је власт при доласку обећала да ће запослити Србију? Премијеру Дачићу смо више пута пред очи стављали његову изјаву о томе да ће свој мандат посветити народу и његовом бољем животу. Уверени смо да премијер то жели, али не може. Немоћ да се изађе на крај са економским суновратом, коме се у Србији не види крај, није само Дачићева. Влада има важнија посла него што је запошљавање највиталнијег дела Србије: то је чување Косова и брзо корачање ка Европској унији.

Ваља стрепети да су овакви приоритети тек донекле рационални, само до судара са немогућим. Тамо где престаје контакт са стварношћу, губи се и политички рацио као неминовни оријентир. На крају се може догодити да нам апстрактни и углавном недостижни циљеви постану важнији од живота.

У Србији постоји (условно) неколико категорија грађана које се налазе у егзистенцијалном мамурлуку, у амбијенту тешке социјалне наркозе: запослени који сваки боговетни дан стрепе за своје убого, углавном слабо плаћено радно место; они који су ту привилегију већ изгубили, а има их на стотине хиљада; исто толико, можда је више, трудбеника који проводе младост на берзама рада, старећи заједно с равнодушним шалтерским службеницима који имају све више муштерија. Не смеју бити заборављене ни жртве криминалних приватизација, десетине хиљада радника који су остали без ичега, јер је неко продао не само радно место него и читав њихов живот. Вучић је свој антикорупцијски популизам окончао на Мишковићу. Ту се исцрпљује моћ харизматичне личности, јер у хаотично уређеној полицији и политичком правосуђу, приватизациона мафија ће лако покупити милијарде долара.

Чиме се онда баве синдикати у Србији? Иде зима, биће да набављају зимницу и свињске полутке. Многи синдикални лидери постали су блиски владајућој олигархији, неки јој чак и припадају. У просеку, овде је живот и запослених, а нарочито оних који посла немају нити имају наде да ће га наћи, скоро сасвим на дну. Из хетерогеног покрета и сиротињске летаргије није могуће очекивати некакву социјалну олују. Оно што је Чанак организовао пре две недеље личи на лахор, онај пријатни поветарац који ће само освежити српске владаре.

Српски синдикати немају своје узоре у иностранству, не познају добро, или нимало, моделе тамошње синдикалне борбе, која је врло жустра, упркос немерљиво бољем статусу тамошњих радника. Ако је и познају, онда је игноришу пред интерном функционерском корупцијом.

Наравно да нико не призива социјалну олују у Србији која би била разорна. Али, ако су синдикати у нас омамљени шуровањем са влашћу, то би могло да значи како су сиромаштво и беда овде пројектовани као легитиман политички програм. Нико се не буди, све нам је горе, све је у реду. Тако нам је, идемо даље.

Пред тим сазнањем очекујемо „болне резове“, како је обећао Вучић. Зар уопште постоји нешто што је још болније од овога? Да ли нам влада уместо нових радних места предвиђа шпарање и нова одрицања? Вицепремијер није објаснио колико ће болети, и кога ће та неугодност да потрефи.

Млади министар Лазар Крстић још није изашао са својим програмом. Дачић, који не воли ММФ, разговара са њима, а они предлажу само штедњу.

У ствари, она код нас добро функционише, многи већ годинама немају шта да троше, нити ће имати. Осим ако их из депресивног безнађа не избави мајка отаџбина, као чудо на Балкану.