Тријумф Оскара Лафонтена

Једно од најособенијих имена на немачкој политичкој сцени поново је у орбити: бивши и дугогодишњи председник најстарије странке у овој земљи, Социјалдемократске партије (СПД), и њен отпадник, Оскар Лафонтен постао је први шеф најмлађе, тек основане, политичке формације која носи једноставно и програмско име: Левица.

"Наполеон из Сара" – име које одавно носи, при чему су, донекле, физичка сличност, ауторитативност и француско презиме учинили своје – вратио се на велика врата у високу политику пламтећим говором који је делегате оснивачког конгреса нове партије – у њу су се стопили источнонемачки социјалисти (ПДС, Партија демократског социјализма) и западнонемачки покрет незадовољних политиком бившег (социјалдемократског) канцелара Герхарда Шредера Изборна листа рад и социјална правда – минулог викенда у Берлину дигао на ноге.

Био је то вероватно најбољи говор иначе бриљантног говорника после оног на конгресу социјалдемократа у Манхајму: делегати су тада напрасно окренули леђа једином кандидату за председника партије, малерозном Рудолфу Шарпингу, и од Брантовог миљеника међу његовим "политичким унуцима", промптно захтевали да преузме кормило.

Иако ће нову партију водити двојац – уз Лафонтена је за председника изабран доскорашњи шеф источнонемачких социјалиста Лотар Биски – сви већ знају ко ће у њој бити неприкосновени и харизматични лидер.

Стварању нове партије претходиле су две године жустрих и повремено жучних расправа "брачних кандидата", које су, најзад, крунисане првим и правим, како је на оснивачком конгресу констатовао лидер источнонемачких социјалиста Грегор Гизи, међунемачким уједињењем: све оно што је претходних година после пада Берлинског зида учињено, представљало је пуко и грубо припајање источне стране западу.

Нова партија се програмски позиционирала лево од Социјалдемократске партије (СПД) и представљаће, очигледно, највећу опасност управо овој странци којој, нарочито у новије време, не цветају руже. Свима је, наиме, јасно да ће својим ширењем Левица агресивно кидисати на простор социјалдемократа и њихову, уочљиво разочарану и дезоријентисану бирачку клијентелу.

Наглашавајући да управо његов нови "политички завичај" наставља традицију изворног немачког радничког покрета и демонстративним својатањем социјалдемократске "иконе", Вилија Бранта, "Наполеон" је  одредио стратешке правце продора.

Лафонтенова Левица се, наиме, представља као заштитник великих губитника неолиберализма и захуктале глобализације, сиротиње, радника и синдиката, али и младих чији је пут ка дипломи, увођењем, први пут, обавезне школарине, отежан а перспектива неизвеснија.

Са нешто више од седамдесет хиљада чланова, Левица је сада већ трећа по снази међу немачким политичким странкама, одмах после традиционално љутих политичких ривала, Социјалдемократске партије (СПД) и Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), које тренутно чине велику, владајућу коалицију.

Према најновијим истраживањима, Левица би на следећим парламентарним изборима могла да рачуна на прилично висок проценат гласова, између 20 и 24. То је, очигледно, разлог што су практично све странке на немачкој политичкој сцени кренуле у фронтални напад на "новајлију". Највише нервозе, не без разлога, показује бивша Лафонтенова партија. У њеним редовима се већ запажа осипање а медији региструју све учесталије појаву "прелетача".