И мушкарци су феминисти

У згради „Цептер експо”, некадашњој робној кући „Клуз”, дан пред отварање 54. Октобарског салона било је – ужурбаних уметника, запослених техничара, новинара, сниматеља, тумачења постављених дела, жамора, помало и нервозе. Поставку „Нико не припада ту више него ти”, која ће пред око јавности изаћи данас у 19 сати, за када је заказано свечано отварање ове наше традиционалне, најзначајније смотре уметности, чланице групе „Red Min(е)d” осмислиле су као отворено, интерактивно преиспитивање политика свакодневног живота кроз призму феминизма, као политике једнакости за све.  

– Наслов је афирмативан, позива заиста све да учествују, да промисле концепте које живе и у којима живе, чиме ће омогућити не само личну еманципацију већ напредак шире заједнице. Радови су феминистички, али су присутни и жене и мушкарци уметници. Желели смо да покажемо да има мушкараца феминиста и да се феминизам бави темама које нису само уско феминистичке. Приступи су различити као и медији изражавања – сликарство, видео-радови, интерактивне инсталације, анимација, скулптуре. На тај начин приказаћемо који то елементи чине наш заједнички живот – објашњава Јелена Петровић, једна од четири кустоскиње. 

Осим по роду, уметници су разнородни и по пореклу. Дошли су из свих крајева света. Велику пажњу новинарских екипа привукао је рад „Подели” Розе ел Хасан (Будимпешта), уметнице сиријског порекла, која пред нашу публику износи потресну причу страдалих у сукобима у овој земљи. Она за „Политику” каже:

― Активна сам на друштвеним мрежама већ неколико година. Бавим се истином о револуцији у Сирији. На томе се базира мој ангажман. Поред рада у електронској форми, излажем и календар састављен од цртежа избеглих младих људи и уметника из Сирије. За сваки месец одабрала сам по једну особу која је или погинула или је због притиска режима била принуђена да се исели у налази се у кампу у Каиру.  

Енди Хуперих (Минхен), чије слике на истом спрату „праве друштво” радовима наше претходне саговорнице, сматра да је уметнички процес увек феминистички.

― На уметничким радионицама увек су више присутне жене него мушкарци. И сам процес стваралаштва чини ми се некако феминино обојен. Мојих пет слика колажи су који иронично рефлектују свакодневицу и све оно што се у данашњем свету одвија на интернету. 

Алексис Охара (Монтреал) зауставила је накратко довршавање своје инсталације „Невероватан игло” састављене од многобројних микрофона и радио-апарата:

― Суштина мог рада јесте сарадња. Инсталација позива на спонтану активност оних који дођу на изложбу а желе да се изразе путем гласа. Јер, када рад буде завршен, микрофони који су у унутрашњости моћи ће да кроз зидове инсталације емитују звуке ка споља. Осим тога, реч је о рециклажи, јер је сва техника сакупљена са отпада. Има нечег јаког и феминистичког у томе да се жена бави послом који је у вези са струјом, мајсторским алаткама и пребирањем по отпаду друштва.  

Поставка коју су поред Јелене Петровић осмислиле Данијела Дуганџић Живановић (Сарајево), Катја Коболт (Минхен/Љубљана), и Дуња Куковец (Љубљана) биће отворена до 17. новембра сваког дана (осим понедељком) од 12 до 20 сати.