Наставници ни за порез немају

„Стезање каиша” у јавном сектору додатним опорезивањем плата већих од 60.000 динара неће осетити наставници у основним и средњим школама, мада се и њихова примања обезбеђују из државне касе.

Ова вест би можда и била за радовање армији од 78.000 наставника колико их има у Србији, када разлог за њихово изузимање из мера штедње не би био крајње поражавајући: чак ни директори школа немају плату већу од 55.000 динара, док професор почетник месечно добија око 43.000 динара.

И док синдикалци у просвети „захваљују” влади што је „мислила о просветним радницима који по економским могућностима не припадају чак ни средњем слоју српског друштва”, податак да су све плате просветара мање од 60.000 динара можда најбоље објашњава због чега нам је образовни систем у катастрофалном стању.

Многи осмаци из основне школе излазе неписмени. То су нам јасно ставиле на знање и бивше просветне власти када су у јуну 2012. одлучиле да се осмацима који на питање „Ко је написао ’Горски вијенац’?” одговоре „петар петровић његош”, овај одговор призна – јер су показали да знају градиво. Онај други део – да су показали и елементарно непознавање правописа, надлежне у просвети није узбудио.

У средњој школи велики број ђака своје незнање само продубљује. Много пута до сада чули смо да је разлог за то немотивисаност наставника да се потруде како би заинтересовали децу за оно што предају.

Руку на срце, тешко је да професор са оваквим примањима буде мотивисан. Да би неко постао учитељ или наставник мора да дипломира, заврши праксу, полаже за лиценцу... А кад се запосли, с платом од 43.000 динара или коју хиљаду више (али далеко мање од потрошачке корпе која износи 61.000 динара), не може да плати рачуне и обезбеди храну, обућу, одећу за себе и породицу... Под таквим притиском тешко је наћи мотив и радити врхунски. Већина ових професора има и по шест часова дневно и то у одељењима са више од 35 ђака. Када се све то сабере јасно је зашто су наставници немотивисани, али и због чега нам је образовни систем тако лош.

Сада ће они који имају мања примања од наставника рећи да је њихов положај далеко тежи и да плате професора и нису тако мале. Биће и оних који сматрају да наставник треба поштено да ради свој посао без обзира на плату. Све је то тачно, али је тачно и да је читава једна професија од које зависи знање наше деце доведена на руб сиромаштва.

Баш због те наше деце требало би коначно да се суочимо с чињеницом да образовни систем не ваља и да га треба мењати. А уз то, сигурно се може наћи и начин да они наставници који се боре да деца нешто науче буду награђени за свој рад, а не да сви раде за сличну плату. Онда би оваквих наставника било више, а деца нам не би уписивала факултет – неписмена.