Некултура уништава српску кошарку

Александар Авакумовић, дугогодишњи члан Комисије за младе Светске кошаркашке федерације (ФИБА), своју вишедеценијску посвећеност младима у спорту, нарочито у игри под обручима, крунисао је с неколико књига, међу којима је и „Артикулација интереса у спорту и менаџмент”. Овај у Европи познат и уважени кошаркашки мисионар већ дуго се креће светским меридијанима (најчешће боравећи у Италији), а летос је угледни италијански дневник „Коријере дела сера” у свом културном додатку објавио на две пуне стране текст о његовом лику и делу, као и делове његовог чланка „Мој отац хулиган” који се односи на улогу родитеља у свету спорта. Сада у „Политици” износи своју дијагнозу „болести српске кошарке”, не улазећи у тактику, технику, физичку спрему, а још мање у „пик ен ролове” и „лоу постове”…

У каквом је стању европска кошарка?

Јако лошем, са претњом да буде још горе. Ако представник Сан Марина има подједнаку тежину у одлучивању кошаркашке судбине континента, као представник Русије, Србије, Литваније, Шпаније или Италије, лако је закључити да је организација европске кошарке лоше постављена. Наша позиција у таквој кошарци је посебно лоша јер је ни немамо. Будућност наше кошарке у огромној мери зависи од позиције коју ћемо имати у европској зони Фибе као што смо имали огромне користи током времена када смо преко наших моћних људи буквално водили европску кошарку. Од 51 чланице европске Фибе, пола има представника у борду. А то су и земље без икакве или с врло слабом кошаркашком традицијом. Рецимо, заједно са Србијом, две двоконтиненталне земље, Русија и Турска, немају представнике у најважнијим форумима! То је тешка аномалија која јако штети кошарци. Фиба-Европа нема снагу, а ни пуну компетенцију, да развија европску кошарку. То је остао као задатак неколицини земаља којима је кошарка добро од националног значаја. Као што је Србија. Кад ојача наша кошаркашка организација и наш утицај, то ће бити и ренесансни тренутак за европску кошарку. Европска кошарка на неки начин чека нову енергију и од нас. Од веома мало земаља се то може очекивати. То је наша права улога.

Многи указују да немамо асове и репрезентацију као некада зато што нам се „база смањила”, истичући да Србија није исто што и Југославија?

Пре свега, да кажем да се врло лако решава питање континуитета југословенске кошарке, јер Србија је њен правни наследник, што јој признаје и европска кошарка. Није погрешно да кажемо да смо пет пута били прваци света, али је тачно и да смо само два пута то били искључиво са српско-црногорским играчима. Што се тиче базе, она је довољно широка и квалитетна. Сведоци смо да је једна земља која има становника колико Београд – Словенија – добро организовала европско првенство и на њему претендовала на највиши пласман. Да је једна земља упола мања од Србије – Литванија – и даље легитимна сила у светској кошарци. Ми ћемо опет бити сила, под условом да се добро организујемо. А постоје два предуслова за то. Један је – довољан ниво културе кошаркашке организације који задовољава кошаркашке потребе, друго – да постоји одговарајућа комуникација ослоњена на културу. Ако немамо културу и на њој засновану комуникацију ми ћемо од свега вредног направити нешто безначајно, маргинално. Исто тако, од много мањих вредности него што је наша кошарка направићемо блиставе ствари, уколико смо културни људи који умеју да комуницирају а не да кидишу једни на друге.

Инсистирате на снажном утицају културе на спортске резултате. Објасните то.

Чин културног деловања у спорту створио је чувену југословенску школу кошарке која је своје седиште – морам то да истакнем – имала у Београду, иако су и у Љубљани, Загребу, Сплиту, Задру и многим другим градовима постојале кошаркашке активности. Београд је био центар и духовни и кадровски и институционални. То је још један разлог да се Србија сматра централним стубом југословенске кошарке. Културни људи су остварили културне односе међу собом, а онда су културни чин колективног деловања раширили по целој земљи, без идеолошке позадине. Настанак и развој југословенске кошарке нема идеолошки карактер. Он је чисто интелектуална, духовна творевина једног малог броја људи. Њихова презимена се знају. Конкретни људи данас разбијају српску кошарку и они се могу окарактерисати као уништавачи српске кошарке. Лако је установити ко су они. Зна се ко је шта радио и ко је шта причао и како се понашао. Ако је некада култура створила бриљантну тековину нашег друштва – кошарку – онда ће некултура то да раздроби. Нама је потребно да призовемо културу и кад се она врати, све ће бити уреду. Што се тиче бројева, ресурса, традиције, о томе не треба дискутовати нити бринути, они су и даље довољни. Предодређени смо да будемо светски прваци, то чак и хладна статистика показује, а камоли наше памћење. Нисмо лажна кошаркашка земља. Ми смо кошаркашка земља која се мало примитивизовала. А примитивизам је тај који не дозвољава развој и који себе увек сматра неспорним, чак и када је очигледно неспособан и немоћан.

Како обезбедити препород и ко ће да га изведе?

Нашу кошарку – дивну, лепу ствар – моћи ће да спасу појединци уједињени у групу. Један сам – никада! Али неколико просвећених – да. Не морају да буду високо учени, али морају да буду духовно и душевно просвећени, добри, паметни људи, који виде даље од свог дворишта. Визија претходи препороду. Није довољна воља за влашћу, нити сама власт. Потребна је харизматична енергија, зашто се рецимо она не би улила једном Дејану Бодироги који ју је на терену имао у изобиљу. И другима који постоје, само су без подршке. Три-четири личности, сложне и клупски ненадојене, могу да оживе потенцијале наше кошарке. Галаму, вређање и ниподаштавање морамо да заменимо јасном визијом.

Шта кажу странци кад им о српској кошарци причате као о нечем узвишеном?

Италијане најбоље познајем. Италијан осећа да је српска, некадашња југословенска кошарка нешто страховито значајно, али се не бави анализама зашто је то тако. Кад нас победе, чак и сада кад смо Србија, сматрају да су урадили нешто величанствено. И данас је за сваку земљу на свету, осим за Сједињене Америчке Државе, велика ствар кад победе Србију у кошарци. Рецимо, не могу ни да схвате како шестогодишњи учинак Дуде Ивковића сви не видимо као нешто велико и значајно, да губимо из вида шта је затекао а шта је оставио. Тужно је да нам други скрећу пажњу око тема где смо ми друге учили. Ако неки такав учинак помислимо да је лош ми смо потпуно изгубили осећај за добро. А потребно је да правимо добре ствари.

Да ли култура има везе и с тим што наши играчи не могу да погоде ни шест од 10 слободних бацања?

Да, има јаке везе! Проценат слободних бацања у одлучујућим утакмицама директно је повезан са духом групе, духом тима, духом који влада у стручном штабу, духом организације чији је то стручни штаб, духом земље чији је то савез. Кад будемо имали сасвим здраве односе по духовној вертикали деловања, имаћемо најмање 80 одсто погођених бацања на важним мечевима. Без обзира на ком нивоу тактичке, техничке и физичке спреме били. Чврст систем, чврста породица, чврсто друштво дају невиђено самопоуздање које извлачи више него што имате у себи. Можда неко све ово сматра погрешним повезивањем, али ја бих пре рекао да људи о овоме уопште не размишљају. Склони су да траже разлоге на неким површнијим нивоима свести. Копају по немуштим статистикама.

Да ли верујете у то да смо као народ предодређени за поједине спортове?

Јесмо али имамо врло критизерски однос према себи, што ја називам синдромом ауто-гола, који се јавља у земљама где је дух живахан. Брже се но други посвађамо, наљутимо, брже претимо једни другима, понизимо једни друге, елиминишемо једни друге, дамо ауто-гол… Ово је тренутак када је наша кошарка у опасности да постигне такав гол. Само ако се заковитла енергија узајамног поштовања, ако направимо одрицање дела свог ега, претворићемо се опет у велесилу. Само ми можемо да спречимо наш менталитет који на неки скоро мистериозан начин не подноси успех. Као да се неки пут боље нахрани неуспесима него успесима. У тој црти је не само опасност по кошарку него и за читаву нацију.

Какву би улогу требало да има држава?

Било би добро да се не меша. Политика је у ретким случајевима креативан чин. У нашој кошарци има способних људи који могу да јој обезбеде миран сан. Ако српска кошарка није у стању да сама брине о себи, онда значи да она не ваља, да је неспособна, спремна за ауто-голове и испадање из елитног друштва.