Сусрет предратних основаца

Сирча код Краљева – Протекле суботе у основну школу ,,Јован Цвијић" у Сирчи код Краљева дошли су матуранти генерације из 1940. године. Додуше, сада нису седели у скамијама већ у удобнијим клупама, а и учионица је била пространија и светлија, али су дисциплиновано као некад, "девојчице" у једном а "дечаци" у другом реду, чекали на улазак учитеља.

А он, Саво Гвозденовић (94) појавио се у пратњи садашње директорке школе Милене Бугариновић, а ђаци су, иако имају по 78 година, "као један", устали. Почео је уча да их прозива, а присутни су били: Мирко Каровић, Слободан Васиљевић, Владета Грујовић, Славко Ћировић, Дана Ристић, Живадин Станковић, Станојка Миленковић, Радмила Игрутиновић, Лазар Маринковић, Раско Миленковић и Бошко Којић.

Таман што је утврђено да је од 46 ђака, колико их је било те 1940. године у четвртом разреду, организатор овог сусрета могао да позове 27 а да је дошло њих 12 – на вратима се појавио Томислав Јеремић. Закаснио. Учитељ га погледа мрко и одобри да и он седне.

Онда је учитељ Саво, који је такође био ђак ове школе и у њу се после школовања за учитеља вратио 1937. године и тада ову прву генерацију учио, а после био и управитељ и ту читав радни век провео, одржао краће предавање из историје. Дабоме, о школи која сада има такав, историјски значај... Објаснио је "да су при крају 19. века мештани Сирче и Опланића, иако углавном неписмени, знали колико је важно образовање и знање, да су чак референдумом одлучили да оснују школу а неписмени председник суда општине сирчанске Димитрије Здравковић, у брк министру просветних дела Краљевине Србије, који се у вези с тим нећкао, рекао: "Ако наша деца и даље буду без школе, она ће подивљати и више личити на вучиће него на људска створења". Тако је издејствовано да надлежно министарство, 15. октобра 1893, донесе одлуку о отварању основне школе у Сирчи.

Учитељ Гвозденовић је још напоменуо да су прва знања овде стекли многи, сада високо образовани и угледни људи, а међу њима су и академици Прибислав Маринковић и Милутин Ћировић, затим познати адвокати, лекари, инжењери... Па и спортисти, попут прослављеног бициклистичкога аса Радоша Чубрића.

О историјату и садашњости школе говорила је и директорка Милена Бугариновић, али се овај "час", ипак, окончао изливом емоција, посебно када је учитељ Саво погледао у ђаке. Није могао да задржи сузе.– Ето, не памтим када сам последњи пут видео Белку… Била је најбољи ђак – рече Саво.

Онда је Белка (Станојка Миленковић) устала, пришла учитељу говорећи му у срдачном загрљају:– Учитељу, хвала! Да није било вас, не бих, сигурна сам, наставила школовање, завршила гимназију, рударско-геолошки факултет, не бих била водећи истраживач у војном институту, не бих сада била пензионер, задовољна својим животом…