Висока цена бесплатног школовања

Страхиња Поповић је један од 267.000 студената у Србији чији родитељи муку муче да обезбеде новац за трошкове студирања, а који не улазе у износ школарине или се не подразумевају када се студент избори за „бесплатни” индекс. Он је управо уписао мастер на конзервацији и каже да факултет обезбеђује само папир, а студенти морају да купе сав остали материјал – боје, пигмената нема довољно који су веома скупи, морају да плаћају чак и аутобуске карте када иду на терен. Сада је морао да одштампа два рада и приложи 50 колорних копија са праксе, што је из џепа његових родитеља избило додатних 20.000 динара.

– Студенти се најчешће жале зато што морају да плаћају различита уверења. Постојао је ценовник чак и за разговор са деканом, али мислим да се то решило у међувремену – каже за наш лист Кристина Праштало, студент проректор Универзитета у Новом Саду.

Новосадски академци су пре неколико месеци покренули иницијативу да се факултетски ценовници изједначе, у томе су их подржале и колеге из Београда, али се са читавом причом стало, јер није било добре воље на факултетима.

– Отпор факултета је био велики, што је и очекивано, јер се они труде на сваки начин да дођу до ванредних средстава. Оно што студенти замерају јесте како је могуће да пријава испита на једном факултету кошта 100, а на другом 500 динара, када папир исто кошта, услуга коју пружају је иста… Како се онда ценовник за иста уверења толико разликује – пита Иван Шашић, који је још који дан на месту студента проректора Универзитета у Београду.

Према неким рачуницама, академци годишње на разне пријаве, уверења, потврде и друга документа издвоје више од 20.000 динара. Примера ради, овера семестра на Природно-математичком факултету у Новом Саду кошта од 2.200 до 4.000 динара, у зависности да ли се оверава са свим потписима или без једног, односно два потписа. На београдском Економском факултету студенти могу да поднесу приговор уколико нису задовољни добијеном оценом, а то их кошта 1.000 динара. На Електротехничком факултету у Београду, поништавање испита је такође 1.000 динара, испис је 2.500, али се овде не наплаћује пријава испита до три пута, као ни уверење о статусу студента.

Академци са Београдског универзитета замерају и то што они у самофинансирајућем статусу имају обавезу да приликом уписа године уплаћују 1.500 динара на жиро-рачун факултета, са наменом „финансирање заједничких послова Универзитета у Београду”, мада нико не зна за шта се та средства троше. Најновија иницијатива факултета јесте да се тај износ смањи на 1.000 динара, али да га плаћају и буџетски и суфинансирајући студенти, а последњу реч ће имати Савет УБ, упркос противљењу академаца.

Оно што представља студентску мору, судећи према онима који се јављају нашој редакцији, како приликом уписа тако и кад почне школска година, јесте што морају да плаћају и разна осигурања, чланства у студентским организацијама, Универзитетски центар за развој каријере…

Није тако само на основним студијама, велики финансијски проблем настаје и за оне који успеју да стигну до израде докторске тезе. Јер, примера ради, пријава докторске дисертације кошта 10.000 динара, оцена подобности теме још 25.000, оцена дисертације и писање извештаја је нових 40.000 динара, а одбрана 45.000 динара!

У факултетским управама листом имају исто оправдање за овај намет на студентска плећа: школарине и ценовнике нису повећавали неколико година управо излазећи у сусрет осиромашеном буџету родитеља, а са друге стране, постоје и дугови државе и рачуни који се гомилају у зимским месецима, због чега су многи принуђени и да обуставе наставу. Поједини факултети се правдају и тиме да се студентима не наплаћује све, бесплатно се добијају рецимо потврде за регулисање здравствене заштите, смештаја и исхране у студентским домовима или породичне пензије…

Међутим, ни на једној високошколској установи нисмо добили одговор зашто се цене ових услуга толико разликују од факултета до факултета и зашто је толики проблем да се јавно објави спецификација трошкова.

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја кажу да због аутономије коју имају, факултетима нико не може да нареди колико ће да наплаћују своје услуге, а држава и универзитет могу само да дају препоруке.