Мерењем стижем до савршеног

Јармила Вешовић, сликарка која скоро три деценије живи и ради у Паризу, представиће се до 21. октобра публици изложбом дела под називом „Ода сунцу и радости“ у Продајној галерији „Београд“ (Косанчићев венац 19). Овог месеца отворена је изложба ове уметнице и у Америчком универзитетском центру у Паризу, која траје такође до 21. октобра. То је и разлог зашто је сликарка након кратког боравка у Србији отпутовала хитно за Француску. Јармила Вешовић била је београдски студент у класи Стојана Ћелића, усавршавала се на Националној школи лепих уметности у Паризу и одлучила да у Француској настави свој рад. Освојила је значајна домаћа и инострана признања, између осталих, прву награду за сликарство француске Академије наука и уметности. У својим радовима негује наслеђа родног поднебља.

Медитерански колорит, фреско-сликарство, медитативност, окренутост љубави су речи којима се најчешће описује њена уметност. У разговору за „Политику“ Јармила Вешовић о делима која је представила код нас каже:– Важно ми је да, излажући, обележим присутност у Београду и Србији и окупим драге пријатеље. Свака поставка је једна целина и једна тема, а ову нову у Галерији „Београд“ сам назвала „Ода сунцу и радости“, јер сматрам да треба донети лепо виђење живота и смрти. Тегобе ратова и немаштине не можемо решити тек тако, али лично осећање живота и вредности можемо изградити и осмислити сваки тренутак као да је једини и непролазни, вечито „сада“ које може да се обасја сунцем.

О томе шта јој је најважније у раду, да ли да саопшти неке нове унутарње спознаје или да прикаже шта све може да учини са бојом и техником сликања, уметница одговара:– Данас више није актуелно питање сликања, већ начин живота, јер сликар мора добро да разјасни процес реализације свог дела. Одакле долази идеја да баш на такав начин уметник прикаже своју реалност? Све што је у мислима – постоји у природи, само се та веза открива касније. Инспирисана сам пределима, шумом, природом, светлом, што показује и видео рад „Мимесис“ изложен у Београду, настао у парку Монсури, где сам од коре дрвета направила материју мојих прозирних слика објеката. У почетку сам их називала херметичке шуме, касније су постале миметичке, затим плаве као „Ода води“, јер је формат дуг, хоризонталан, прозиран као вода. Што даље путујемо ближи смо традицији из које смо потекли и то издваја уметника из масе светских утицаја. Поред слика, изложила сам и дрворезе, а комбинована техника са пигментом на јапанском прозирном папиру оставља утисак пастела. Сликала сам златним пигментом који ствара утисак присуства сунца.

Сећања на студентске дане и професора Стојана Ћелића су веома жива:– И данас у торби носим лењире јер се „мерењем стиже до савршеног“. Мере, хармонија, архитектура, градња сликарског простора су за мене најважнији део слике! Излагала сам на париском Салону „Realiten Nouvelle“ који је најпознатији салон апстрактне уметности где сам видела дела и помислила : „Е, са овим би Стојан Ћелић био јако задовољан!” Стојан нас је учио реду, организацији слике, дисциплини, логици лепог и савршеног. У Паризу данас виђам дела светских мајсторакоја су ми важна, али први потези су били добри јер је мој професор био Ћелић. Ликовна академија у Београду је у моје време била боља од оне у Паризу где сам специјализирала „експерименталне технике“ 1990. године.

На питање шта је определило да живот и рад настави у Француској, наша саговорница каже:– Сусрет са мадам Сузан де Конинг, критичарком и кустоскињом Музеја модерне уметности Париза је био пресудан, а она је била моја подршка и препоручила ме лепим текстом. Успела сам тада да потпишем уговор и остварим вишегодишњу сарадњу са галеријом „Ан Блан” у Паризу. Многе околности су ми биле наклоњене да останем у Француској. Сада размишљам другачије, време чини своје и сагледавам крај живота, што ме подстиче да радим у светлости. Бавим се и поезијом, јер без ње нема смисла причати и сликати, она је најближа људској души. Све што је поетично је јединствено и утешно. Волим лепу реч, као што волим лепу слику. Инспирише ме кинеска пословица која каже: „Једну лепу слику чини хиљаду речи”.

Б.Лијескић