Ко се банкрота боји још

Да ово нисмо урадили, банкротирали бисмо! Сваког дана ово су грађанима Србије понављали челници наше државе након што су прошле недеље представили мере штедње.

Звучи као катастрофалан и апокалиптичан сценарио који сви на прву лопту повезују са празном државном касом, општом беспарицом и невиђеним сиромаштвом, али поставља се питање – шта заправо значи банкрот једне државе. Од чега ће нас то мере које је представио министар финансија Лазар Крстић спасти? Јер, потпуно је јасно шта све подразумева банкрот једне фирме – немогућност да на време плати доспеле обвавезе, активирање хипотека, распродају имовине, стечај, па и њено гашење, односно ликвидацију. Али, држава се не може (тек тако) ликвидирати.

Ипак, баук државног банкрота кружи планетом, а тај баук није свуда и увек исти. Најпре, већ две недеље део запослених у државној управи у Сједињеним Америчким Државама не зна да ли ће и када примити плату. Цео свет дрхти од помисли на банкрот ове велесиле, јер нема државе која тиме не би била угрожена, а „Блумберг” са банкротом Америке предвиђа суноврат и крај светске економије.

Са друге стране, сви памте банкрот Аргентине из 2002. године. Власти ове земље одлучиле су да више не враћају спољне дугове и да не узимају нове зајмове. Валута је преко ноћи драстично ослабила, увоз умањен, избили су нереди... Али и у том хаосу почела је полако да јача домаћа потрошња, економија је „рестартована” и земља се опоравила. Међутим, треба подсетити да и даље трају суђења са страним инвеститорима који су тиме били оштећени. Аргентински сценарио није лако копирати.

Ангела Меркел, канцеларка Немачке, послала је пре неколико година отрежњујућу поруку. Једноставно је поручила свету – „кажу да државе не могу да банкротирају. То није тачно”. То се деси када више не могу да измирују обавезе, објаснила је она.

Тиме се долази и до примера „послушне” Грчке, потпуно другачијег случаја од аргентинског. Грчка је наставила сарадњу са спољним кредиторима, додатно се задужила како би се спасла банкрота и сада слуша њихове савете о штедњи, а разлика је једноставна. Аргентина је имала своју валуту, прогласила је банкрот и оборила јој вредност. Грчка са евром то не може да уради.

И где је сада Србија у целој планетарној причи о банкроту? Колико смо (били) близу банкрота и шта би банкрот наше државе значио за све грађане?

У теорији, последице су катастрофалне за све – сценарио банкрота на унутрашњем плану значи пад животног стандарда, повећање незапослености, слабљење валуте, инфлацију, губитак уштеђевина, пад квалитета или чак престанак рада јавних служби... Јасно је да су врхунац банкрота социјални немири и анархија.

Реалност је, међутим, нешто другачија од овог теоријског модела, кажу економисти.

– Банкрот значи да држава више не може да сервисира своје обавезе и то јавно свима признаје. Не може да враћа зајмове које је раније узела, нити може још више да се задужи, јер више нико, чак ни са високим каматама не жели да јој позајми новац. Пошто пара нема, а држава жели да настави да сервисира унутрашње обавезе, попут плата и пензија у јавном сектору, она штампа новац без покрића што доводи до инфлације и драстичног пада курса. То по аутоматизму погађа све грађане – објашњава Горан Николић са Института за европске студије.

У таквој ситуацији, каже он, постоји неколико решења – договор са кредиторима, репрограм дугова или отпис дела дугова уколико се такав договор постигне. Али, не само то.

– У најгорем случају могла би да се плени имовина коју имамо у иностранству. Али, треба рећи да то није нимало лако урадити, јер не постоје међународни прописи који одређују када и како једна држава одлази у банкрот и шта се потом дешава – каже Николић, додајући да се и наша ситуација из јануара 1994. године може сматрати једном врстом банкрота, али и све оно што се тада дешавало почетком деведесетих година прошлог века.

– Али, када вам неко даје репрограм или отпис дугова, тај од вас очекује и да штедите и да смањите јавну потрошњу, као што се сада дешава Грчкој – закључује он.

И економиста Иван Николић такође сматра да банкрот није тако једноставно прогласити.

– Докле год имате имовину коју можете да продате, далеко сте од банкрота. Мере штедње које је наша влада усвојила прошле недеље имају за циљ промену постојећег тренда раста јавног дуга, а банкрот је нешто што би уследило иза тога – каже он.

Како објашњава, држава која прогласи банкрот и при том више не жели да поштује обавезе према страним повериоцима, сигурно би сносила последице.

– Највероватније би уследио неки вид санкција, односно ригорознији однос финансијских центара моћи. Ту је замрзавања имовине у иностранству, замрзавања банковних рачуна, избацивање из међународног платног промета – наводи Иван Николић и додаје да све ипак мора да се заврши тако што се на крају седне за сто са кредиторима и постигне се договор.

– Када бисмо дошли на ивицу банкрота, неко би нам сигурно рекао – па нисте ви баш толико сиромашни, имате „Телеком”, ЕПС, Комерцијалну банку – закључује он.