Роман је увођење у транс

Књижевница Олга Токарчук у име Пољске, земље почасног госта 58. међународног београдског сајма књига, поздравиће сутра у 18 часова отварање ове манифестације. Издавачка кућа „Паидеја“ објавила је њен роман „Памтивек и друга доба“, у преводу са пољског Милице Маркић. Ова књига објављена је у Пољској 1996. године, ауторки је донела бројна признања, а означила је заокрет и у фабули пољског романа. То је „бајка о свету, породична сага о магичној атмосфери пољске провинције“. Олга Токарчук добитница је и награде „Нике“ за књигу „Бегуни“, коју је код нас такође објавила „Паидеја“. „Срећна сам што су ми припали част и привилегија да отворим овај свет књижевности у Београду, граду који је горко искусио најновију историју. Трагови рата оставили су ране не само у ткиву града, него и у свести његових житеља. Истина, Београд је исто тако и престоница земље која се, упркос својој невеликој територији јасно и постојано одражава на културној, а нарочито књижевној мапи Европе, будући да су на овим просторима поникли писци попут Иве Андрића, Данила Киша, Миодрага Булатовића, Милорада Павића или Давида Албахарија“, у свом поздравном говору написала је Олга Токарчук.

Прво што уочавамо док читамо Вашу прозу необична је фрагментарна форма, која наликује мозаику. Да ли је то савремени приступ традиционалном приповедању, и можемо ли Вас сматрати експериментатором у области форме?

Често када пишем, имам утисак да форма долази сама, да је то основни интелектуални чин који омогућава да се исприча прича. Не постоји прича без форме. Али тај утисак да форма „долази сама“, веома је површан. Заправо, то је дуг процес трагања. Када се, пак, нађем у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји. Од самог почетка сам интуитивно била у потрази за таквим начином приповедања које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим од доживљаја читалаца Мана, Пруста, па чак и Фокнера. Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим, која „теку као река“. То је пре нешто као прозори Windows-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао. То сам покушала да изразим у формули романа који сам именовала као „констелациони роман“.

Поред осталог, пишете о миту, времену које је, као што кажете, било проширено тим осећајем „великог“ времена, као и утиском да постоји нешто опште иза пуког трајања.Недостаје ли нам та перспектива у савременом свету, и да ли су Ваше књиге толико читане и превођене због тога што пишете о детињству времена, нашем детињству?

Чини ми се да се много људи осећа лоше у огромном, сломљеном и пострелигијском свету. Велики религијски системи, умешани у ратове, компромитовани аферама и скандалима, нису више у стању да пруже неко разумно, потпуно значење свега што нас окружује. Тешко им је веровати. А ипак, очајнички жудимо за неким надређеним системом значења, независним од конкретног политичког ауторитета и вере. Трагамо, дакле, у мраку. Мит је за мене подршка, показује како неке приче трају. Стиче се утисак да трају вечно. Захваљујући њима имамо заједнички језик, можемо да комуницирамо једни с другима уз помоћ нечег већег од језика. Митови слободно прелазе границе култура и указују на то колико смо у суштини слични једни другима.

Један од кључних мотива Ваше прозе је и путовање. Има много начина да се данас путује, а да човек и не мора да напусти своју собу. Како бисте описали модерне номаде, њихову психологију бега?

Данашње путовање је пре свега путовање у потрази за узбуђењем, заборавом, као у неком трансу. Потрага за нечим што може да нас превазиђе, затвори у себи. То је, у ствари, права религијска потреба, у најширем схватању религије као фактора захваљујући којем је људски свет могуће спознати.

Образовани сте за психолога. Колико Вам је то знање помогло да истражите светло и тамно у људској природи?

Посао психолога указао ми је на реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем. Остала ми је навика да улазим у лик и гледам на ствари његовим очима, што веома помаже у изградњи ликова у романима.

Ваша остварења филмична су, инспирисала су филмске и позоришне уметнике. Како своје књиге видите у другим медијима, на другим језицима?

Немам више обичај да се бавим позоришним и филмским адаптацијама. Верујем да редитељ има своју сопствену визију, а позориште и биоскоп, своја правила. Књига која дође у руке других људи, редитеља или преводиоца, престаје да буде моје власништво. За мене је то прилично добар знак – отиснула се у свет.

Основали сте Фестивал кратке приче у Вроцлаву. Какав је Ваш однос према уметности приповетке?

Веома високо ценим кратку причу, вероватно више него роман. Треба заиста знати да се пише како би била написана добра кратка прича. Добри писци заиста се препознају по својим кратким причама. Треба господарити енергијом приче, знати пронаћи поенту. Треба бити сажет, али изразит. Треба бити у стању да се скицира лик или сцена у неколико реченица и, пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост. Роман пре свега служи увођењу у транс, а прича – увиду у мало просветљење. Не учествујем више у раду Фестивала, али он постоји, функционише у Вроцлаву и у добром је стању. Преузели су га млађи.