Roman je uvođenje u trans

Književnica Olga Tokarčuk u ime Poljske, zemlje počasnog gosta 58. međunarodnog beogradskog sajma knjiga, pozdraviće sutra u 18 časova otvaranje ove manifestacije. Izdavačka kuća „Paideja“ objavila je njen roman „Pamtivek i druga doba“, u prevodu sa poljskog Milice Markić. Ova knjiga objavljena je u Poljskoj 1996. godine, autorki je donela brojna priznanja, a označila je zaokret i u fabuli poljskog romana. To je „bajka o svetu, porodična saga o magičnoj atmosferi poljske provincije“. Olga Tokarčuk dobitnica je i nagrade „Nike“ za knjigu „Beguni“, koju je kod nas takođe objavila „Paideja“. „Srećna sam što su mi pripali čast i privilegija da otvorim ovaj svet književnosti u Beogradu, gradu koji je gorko iskusio najnoviju istoriju. Tragovi rata ostavili su rane ne samo u tkivu grada, nego i u svesti njegovih žitelja. Istina, Beograd je isto tako i prestonica zemlje koja se, uprkos svojoj nevelikoj teritoriji jasno i postojano odražava na kulturnoj, a naročito književnoj mapi Evrope, budući da su na ovim prostorima ponikli pisci poput Ive Andrića, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića, Milorada Pavića ili Davida Albaharija“, u svom pozdravnom govoru napisala je Olga Tokarčuk.

Prvo što uočavamo dok čitamo Vašu prozu neobična je fragmentarna forma, koja nalikuje mozaiku. Da li je to savremeni pristup tradicionalnom pripovedanju, i možemo li Vas smatrati eksperimentatorom u oblasti forme?

Često kada pišem, imam utisak da forma dolazi sama, da je to osnovni intelektualni čin koji omogućava da se ispriča priča. Ne postoji priča bez forme. Ali taj utisak da forma „dolazi sama“, veoma je površan. Zapravo, to je dug proces traganja. Kada se, pak, nađem u ulozi čitaoca, često mi smeta ta opširnost, ostatak „drugog vremena“, koje danas više ne postoji. Od samog početka sam intuitivno bila u potrazi za takvim načinom pripovedanja koje bi se podudaralo s našim doživljajem vremena i načinima našeg razmišljanja, potpuno drugačijim od doživljaja čitalaca Mana, Prusta, pa čak i Foknera. Um koji u svakodnevnom životu komunicira s TV-om ili kompjuterom više ne opaža realnost kao niz dešavanja koja slede jedno za drugim, koja „teku kao reka“. To je pre nešto kao prozori Windows-a, koji se otvaraju i zatvaraju, a mi ih spajamo i dajemo im potpuni smisao. To sam pokušala da izrazim u formuli romana koji sam imenovala kao „konstelacioni roman“.

Pored ostalog, pišete o mitu, vremenu koje je, kao što kažete, bilo prošireno tim osećajem „velikog“ vremena, kao i utiskom da postoji nešto opšte iza pukog trajanja.Nedostaje li nam ta perspektiva u savremenom svetu, i da li su Vaše knjige toliko čitane i prevođene zbog toga što pišete o detinjstvu vremena, našem detinjstvu?

Čini mi se da se mnogo ljudi oseća loše u ogromnom, slomljenom i postreligijskom svetu. Veliki religijski sistemi, umešani u ratove, kompromitovani aferama i skandalima, nisu više u stanju da pruže neko razumno, potpuno značenje svega što nas okružuje. Teško im je verovati. A ipak, očajnički žudimo za nekim nadređenim sistemom značenja, nezavisnim od konkretnog političkog autoriteta i vere. Tragamo, dakle, u mraku. Mit je za mene podrška, pokazuje kako neke priče traju. Stiče se utisak da traju večno. Zahvaljujući njima imamo zajednički jezik, možemo da komuniciramo jedni s drugima uz pomoć nečeg većeg od jezika. Mitovi slobodno prelaze granice kultura i ukazuju na to koliko smo u suštini slični jedni drugima.

Jedan od ključnih motiva Vaše proze je i putovanje. Ima mnogo načina da se danas putuje, a da čovek i ne mora da napusti svoju sobu. Kako biste opisali moderne nomade, njihovu psihologiju bega?

Današnje putovanje je pre svega putovanje u potrazi za uzbuđenjem, zaboravom, kao u nekom transu. Potraga za nečim što može da nas prevaziđe, zatvori u sebi. To je, u stvari, prava religijska potreba, u najširem shvatanju religije kao faktora zahvaljujući kojem je ljudski svet moguće spoznati.

Obrazovani ste za psihologa. Koliko Vam je to znanje pomoglo da istražite svetlo i tamno u ljudskoj prirodi?

Posao psihologa ukazao mi je na realnost postojanja više tački gledišta. Svet je međusobno slaganje tih tačaka gledišta, potraga za zajedničkim imeniocem. Ostala mi je navika da ulazim u lik i gledam na stvari njegovim očima, što veoma pomaže u izgradnji likova u romanima.

Vaša ostvarenja filmična su, inspirisala su filmske i pozorišne umetnike. Kako svoje knjige vidite u drugim medijima, na drugim jezicima?

Nemam više običaj da se bavim pozorišnim i filmskim adaptacijama. Verujem da reditelj ima svoju sopstvenu viziju, a pozorište i bioskop, svoja pravila. Knjiga koja dođe u ruke drugih ljudi, reditelja ili prevodioca, prestaje da bude moje vlasništvo. Za mene je to prilično dobar znak – otisnula se u svet.

Osnovali ste Festival kratke priče u Vroclavu. Kakav je Vaš odnos prema umetnosti pripovetke?

Veoma visoko cenim kratku priču, verovatno više nego roman. Treba zaista znati da se piše kako bi bila napisana dobra kratka priča. Dobri pisci zaista se prepoznaju po svojim kratkim pričama. Treba gospodariti energijom priče, znati pronaći poentu. Treba biti sažet, ali izrazit. Treba biti u stanju da se skicira lik ili scena u nekoliko rečenica i, pre svega, da se ograniči vlastita egoistična pričljivost. Roman pre svega služi uvođenju u trans, a priča – uvidu u malo prosvetljenje. Ne učestvujem više u radu Festivala, ali on postoji, funkcioniše u Vroclavu i u dobrom je stanju. Preuzeli su ga mlađi.