Кафа код Мишка

Из неког разлога Лесковчани се нису сетили Дачића. Премијер је одрастао у Житорађи, на домету локалног аутобуса, први је министар српске владе. А ипак је Лесковац за свог најновијег почасног грађанина изабрао Александра Вучића. Уопште, југ Србије није марио за председнике влада које је однеговао: Драгиша Цветковић, Узуновић и Живковић као да нису били зрели за постаменте. Не воли локал оне који су се издигли из њихове прашине. Удворичко постоље за култ гради се на сасвим други начин.

То се догодило таман кад је Владимир Цвијан ухваћен у блиском дружењу са Мирославом Мишковићем. Бивши Тадићев генсек и звезда летећег рока у СНС-у рекао је да је његова ствар с ким пије кафу и колико ће тога попити. Бавио се људским правима мегакланичара Матијевића и Новаковића из ДС, рекавши да су ухапшени без разлога, на правди политичког бога. Узгред, изнео је неке натукнице на растући деспотизам у странци. Та се примедба сигурно односила на Вучића, мада Цвијан није ишао до краја.

Одмах је направљен јавни сценарио капиталног сукоба у СНС-у. Наводно, спрема се удар на Вучића, чак и његово уклањање са чела странке. Пучисти су препознати у адвокату Цвијану, али и прoфесору Оливеру Антићу, који је ваљда незадовољан што његов зет више неће бити амбасадор Србије у САД!

Вучић напросто није у стању да се нађе на свим местима на којима би желео или морао да се нађе, нити да одговори на све могуће пројекције своје тренутне моћи. Али, расплет случаја Мишковић могао би озбиљно да угрози стуб његовог реалпопулизма. Вицепремијер је јаке, можда своје најјаче, адуте уложио у борбу против корупције. У том походу пожелео ја да иде у сам центар ствари: ударио је на најјачега, човека за кога политичка легенда каже да је лако састављао српске владе по свом ћефу и издашно плаћао све оне који су у моћи или би могли да буду.

Изгледа да се „борба против корупције“ на Мишковићу и зауставила и да ће можда бити окончана као конфузна резултанта адвокатске опструкције, моћног лобирања и у сваком погледу посрнулог српског правосуђа.

У тој сфери лични утицај Александра Вучића нити јесте, нити може да буде бескрајан. Дакле, за све друге мрачне случајеве морао би да буде надлежан систем модерне, легитимне државе, са здравим полугама сва три вида власти. Али тога овде нема и тешко ће бити достигнуто без јаких и упорних притисака из Брисела. Док све то чекамо, ваља се бојати да нећемо дочекати. Неко од економиста је добро приметио да најбогатији Срби ништа не производе, нити су то чинили, нити умеју. Они су само трговци сувом дреновином беде, јавни лихвари под брижном негом државе.

И у томе се састоји опасност Вучићевог настојања да баш свуда стигне, све види и о свему одлучује. Истеривање на чистац безобзирно богатих Срба напросто није могуће без интроспекције саме државе и њене модерне историје разбојништва, расипања и критеријума за даровање застрашујућих привилегија.

Цвијан добро каже да хапшења на основу политичке премоћи не воде нигде. Али, дешавало се и тек ће се догађати. Обављање власти се и састоји у томе да се докаже како су уместо лопова коначно стигли часни људи.

Србија још нема снаге, а питање је када ће је сабрати, да пресече симбиозу најгорих облика криминала и угодног политичког заната. У неким доменима политика је сишла у подземље, а делови мафије су се успели до власти, симболично или стварно. Пре неколико година (март 2010) тадашњи председник Србије Борис Тадић рекао је аутору овога текста да делeгата мафије има у влади, парламенту, полицији, правосуђу. Свуда, дакле.

Могуће је да власт не зна ко је депутат подземља у власти, али Тадић је отишао не сазнавши о коме је реч. Ако је и знао, није нас удостојио да нам то каже.

Поред Мишковића, чије се суђење ипак помало претвара у очекивану фарсу, дуго путовање до правде која јесте спора, али и недостижна, ипак су недоступни они јунаци наше транзиције који су већину довели до афричког стандарда. Рецимо да су незасити „контроверзни бизнисмени“ и тајкуни били на другој страни приватизације, да су лицитирали на јефтиној распродаји националног богатства и стотина хиљада радних места.

Они који су ударали чекићем у пулт, и олако крчмили све што нас је одржавало међу цивилизованим светом, били су делегати државе. Они су расули милијарде долара, напунили џепове новој српској аристократији, али и своје. Ништа мање и своје.

Зар мислите да Вучић, БИА, која је ономад славила и полиција не знају ко су они? У најгорем случају, могу их оптужити за бенигну „злоупотребу положаја“, квалификацију брисану из свих европских закона. А никако за пљачку, разбојништво, злочинства најгоре врсте.

Коначно, сви они ће се причестити на кафи код Мишковића, слободног грађанина.