Србија и Санадер

Бивши хрватски премијер Иво Санадер завршио је јуче одбрану у случају „Фими медија”, поновивши да је жртва прогона своје наследнице на челу ХДЗ-а и владе Јадранке Косор и да није одговоран што је из државних предузећа нестало „тричавих” десет милиона евра. Суд је имао прилику да чује како је хрватски премијер пре политике постао богат, док су политички аналитичари могли да пусте коју сузу слушајући како је углађени хрватски премијер на продаји еротских фотографија зарадио првих 400.000 евра. Ти аналитичари су говорили, прилично немаштовито, о политичкој порнографији или интелектуалној проституцији, али нису ни слутили да ће на једном процесу и у једном дану бити ликвидирана сва њихова преносна значења, стилске фигуре или метафоре. Сам крај процеса Санадеру је у Србији прошао прилично незапажено, иако се пре годину или две читава политичка и медијска елита у Београду свакодневно бавила потрагом за српским Санадером. А онда је та друштвена игра престала. Је ли то Србија нашла свог Санадера, али јој није саопштено, или је можда изгубила вољу да копира западног суседа?  

То лицитирање српским Санадером, којем су повремено ритам давали западни амбасадори у Београду, као да је завршено када је ухапшен Мирослав Мишковић, најмоћнији и најбогатији Србин, а знатан број грађана почео да верује да нова влада има озбиљне намере у нечему што се годинама, сваког пролећа или јесени, попут неке  велике распродаје која се не сме пропустити, најављивало као почетак велике борбе против корупције. Удар на највећег капиталисту јесте био потез који је променио политички пејзаж у Србији, али се ипак заборавља да власник „Делте” није био страначки лидер, иако је често изгледало да је заправо лидер већине странака у Србији. Борба против корупције је утицај тајкуна на политику или медије свела на подношљив ниво, а веома је помогла у расплитању мртвог чвора српске клептократије – партијских супервизора велике пљачке која је завијана у стотину милозвучних фраза како би нас то искуство мање болело. Потрага за политичким заштитницима великог финансијског криминала, који ће се можда на суду тешко доказати али ће га лако приметити сваки грађанин здравог разума, носи велике ризике за коалицију напредњака и социјалиста.

Зато ће Александар Вучић пред собом имати велику дилему: ако крене на политичке покровитеље корупције – трпеће велике критике због прогона опозиције и реваншизма, али ће истовремено морати да угрози владу у којој му све време расту и утицај и рејтинг. А ако не крене? Сасвим обични људи ће, вероватно, разумети чувену „политичку реалност” и биће задовољни што страдају сироти мали тајкуни, али ће на дужи рок бити немогуће објаснити како су за бесомучно черупање Србије били криви  готово сви – осим политичких лидера.