Srbija i Sanader

Bivši hrvatski premijer Ivo Sanader završio je juče odbranu u slučaju „Fimi medija”, ponovivši da je žrtva progona svoje naslednice na čelu HDZ-a i vlade Jadranke Kosor i da nije odgovoran što je iz državnih preduzeća nestalo „tričavih” deset miliona evra. Sud je imao priliku da čuje kako je hrvatski premijer pre politike postao bogat, dok su politički analitičari mogli da puste koju suzu slušajući kako je uglađeni hrvatski premijer na prodaji erotskih fotografija zaradio prvih 400.000 evra. Ti analitičari su govorili, prilično nemaštovito, o političkoj pornografiji ili intelektualnoj prostituciji, ali nisu ni slutili da će na jednom procesu i u jednom danu biti likvidirana sva njihova prenosna značenja, stilske figure ili metafore. Sam kraj procesa Sanaderu je u Srbiji prošao prilično nezapaženo, iako se pre godinu ili dve čitava politička i medijska elita u Beogradu svakodnevno bavila potragom za srpskim Sanaderom. A onda je ta društvena igra prestala. Je li to Srbija našla svog Sanadera, ali joj nije saopšteno, ili je možda izgubila volju da kopira zapadnog suseda?  

To licitiranje srpskim Sanaderom, kojem su povremeno ritam davali zapadni ambasadori u Beogradu, kao da je završeno kada je uhapšen Miroslav Mišković, najmoćniji i najbogatiji Srbin, a znatan broj građana počeo da veruje da nova vlada ima ozbiljne namere u nečemu što se godinama, svakog proleća ili jeseni, poput neke  velike rasprodaje koja se ne sme propustiti, najavljivalo kao početak velike borbe protiv korupcije. Udar na najvećeg kapitalistu jeste bio potez koji je promenio politički pejzaž u Srbiji, ali se ipak zaboravlja da vlasnik „Delte” nije bio stranački lider, iako je često izgledalo da je zapravo lider većine stranaka u Srbiji. Borba protiv korupcije je uticaj tajkuna na politiku ili medije svela na podnošljiv nivo, a veoma je pomogla u rasplitanju mrtvog čvora srpske kleptokratije – partijskih supervizora velike pljačke koja je zavijana u stotinu milozvučnih fraza kako bi nas to iskustvo manje bolelo. Potraga za političkim zaštitnicima velikog finansijskog kriminala, koji će se možda na sudu teško dokazati ali će ga lako primetiti svaki građanin zdravog razuma, nosi velike rizike za koaliciju naprednjaka i socijalista.

Zato će Aleksandar Vučić pred sobom imati veliku dilemu: ako krene na političke pokrovitelje korupcije – trpeće velike kritike zbog progona opozicije i revanšizma, ali će istovremeno morati da ugrozi vladu u kojoj mu sve vreme rastu i uticaj i rejting. A ako ne krene? Sasvim obični ljudi će, verovatno, razumeti čuvenu „političku realnost” i biće zadovoljni što stradaju siroti mali tajkuni, ali će na duži rok biti nemoguće objasniti kako su za besomučno čerupanje Srbije bili krivi  gotovo svi – osim političkih lidera.