Трагичне судбине владарки

Ми, обични смртници често помишљамо како је лако носити круну на глави. Историја нам говори да није тако. А и ових дана смо сами сведоци те горке истине. Данас си неко – сутра нико и ништа. Наш народ, не знам да ли је тако и код других, или обожава или презире своје владаре. Овај текстје настао инспирисан судбином прве и последње даме свима познате и признате СФРЈ – Јованке Броз. Најпре, зашто наслов „Трагичне судбине владарки”?

Судбина Јованке Броз је у ствари већ одавно испричана прича српских и југословенских владарки кроз историју;од несрећне Евдокије, супруге жупана Стефана Првованчаног, до Симониде, српске краљице, преко кнегиња: Љубице Обреновић, Јулије Хуњади, кнегиње и краљице Наталије Обреновић, Драге Машин, краљице Марије Карађорђевић, па сад већ и покојне Јованке Броз.

Све њих кроз историју повезује иста прича. Оне су биле супруге, са круном на глави или без, које су стајале уз своје мужеве – владаре. Међу овим набројаним знаменитим владаркама свака од њих је носила свој терет. Биле су оне које су трпеле мужевљеве преваре, одбацивања, оне које су варале, било је оних које су доживеле тешко страдање и које су умирале у великом сиромаштву, заборављене и осуђене без икакве пресуде и без икаквог разлога. Поред бурног живота, гламура, лепих речи оних који ласкају, крила се мржња, завист, пакост. Многе од њих постале су жртве оне јеврејске „имао – па немао”. Сигурно да није лако и тако лепо као што многи од нас мисле бити у врху власти. Која је цена за раскош? Глава? Круна? Шта може бити горе од суровог убиства – да те живот казни или награди дуговечношћу коју ћеш провести у сиромаштву и беди заборављен од свих, препуштен на милост и немилост других. Да ли је то окрутна игра живота и судбине? Правда или неправда? Све поменуте жене пратиле су судбину својих мужева, делиле с њима добро, а често и много зла. Историја памти жене које су потпуно недужно оптуживане због лоше политике и судбине земаља коју су водили њихови мужеви– владари. Јованка Броз је само још једна већ одавно испричана прича.

Несрећна принцеза Евдокија је као и многе жене племенитог рода имала већ предодређену судбину – политички брак који је склопљен са српским жупаном Стефаном Првовенчаним. Да ли због невере или због политичких игара, она је протерана, како описују извори, гола са двора. Према писању историчара Ћоровића, она је отерана, наводно, јер је била шугава. То се може протумачити у смислу да је учинила неверу (као духовна прљавштина или белег) према мужу или је то било „оправдање” које је било лако прихватљиво у тадашње време, услед политичких игара које су за то време биле сасвим уобичајене. Жупан је тражио краљевску круну и признање титуле са запада.

Краљица Симонида, несрећна малолетна принцеза, са пет година је ступила у брак са краљем Милутином који је тад имао 45 година. Због несреће коју је претрпела, према писању Мавра Орбина, није могла да испуни своју женску дужност– да подари краљу потомство са њом. Као дете, осуђена је да проведе живот поред посесивног човека, атражила је спас у нечему што је једино тада било прихватљиво за жену њеног ранга – у монаштву, да служи Богу. Враћајући се из посете својим родитељима обукла је монашку хаљину што је био симболичан чин заветовања Цркви. Страхујући од реакције краља Милутина, брат јој је пред свима поцепао монашку хаљину и затражио да се што пре врати на двор краља Милутина. После смрти Милутина живот је провела као монахиња која није заборавила Србију иако није више у њој живела.

Кнегиња Љубица Обреновић је пожртвована мајка која је делила прогонство заједно са кнезом Милошем. Сведок је његових превара. У тренутку љубоморе пуцала је на своју супарницу Петрију, љубавницу кнеза Милоша. Кнез јој је опростио овај чин захваљујући томе што је била трудна и захваљујући народу који ју је подржавао. Умрла је у прогонству у Новом Саду у време када су Карађорђевићи седели на престолу.

Кнегиња Јулија Хуњади, жена о чијој се љубави у почетку пуно причало, са кнезом Михаилом Обреновићем није могла да подари наследника престола, што је постао главни камен спотицања. Напустила је Србију после развода да би се после кнежевог убиства преудала за немачког грофа са којим је наводно била у вези још док је била у браку. Јулија је постала сведок победе идеје југословенства, јер је умрла 1919. У време кад је већ настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, пола века од убиства њеног првог супруга, кнеза Михаила.

Кнегиња и краљица Наталија Обреновић, супруга Милана Обреновића има најтрагичнију судбину, може се рећи од свих њих и она која ме највише подсећа на Јованку Броз.

Мастер историчар, Универзитет у Новом Саду

Сутра: Ценимо људе за живота