Tragične sudbine vladarki

Mi, obični smrtnici često pomišljamo kako je lako nositi krunu na glavi. Istorija nam govori da nije tako. A i ovih dana smo sami svedoci te gorke istine. Danas si neko – sutra niko i ništa. Naš narod, ne znam da li je tako i kod drugih, ili obožava ili prezire svoje vladare. Ovaj tekstje nastao inspirisan sudbinom prve i poslednje dame svima poznate i priznate SFRJ – Jovanke Broz. Najpre, zašto naslov „Tragične sudbine vladarki”?

Sudbina Jovanke Broz je u stvari već odavno ispričana priča srpskih i jugoslovenskih vladarki kroz istoriju;od nesrećne Evdokije, supruge župana Stefana Prvovančanog, do Simonide, srpske kraljice, preko kneginja: Ljubice Obrenović, Julije Hunjadi, kneginje i kraljice Natalije Obrenović, Drage Mašin, kraljice Marije Karađorđević, pa sad već i pokojne Jovanke Broz.

Sve njih kroz istoriju povezuje ista priča. One su bile supruge, sa krunom na glavi ili bez, koje su stajale uz svoje muževe – vladare. Među ovim nabrojanim znamenitim vladarkama svaka od njih je nosila svoj teret. Bile su one koje su trpele muževljeve prevare, odbacivanja, one koje su varale, bilo je onih koje su doživele teško stradanje i koje su umirale u velikom siromaštvu, zaboravljene i osuđene bez ikakve presude i bez ikakvog razloga. Pored burnog života, glamura, lepih reči onih koji laskaju, krila se mržnja, zavist, pakost. Mnoge od njih postale su žrtve one jevrejske „imao – pa nemao”. Sigurno da nije lako i tako lepo kao što mnogi od nas misle biti u vrhu vlasti. Koja je cena za raskoš? Glava? Kruna? Šta može biti gore od surovog ubistva – da te život kazni ili nagradi dugovečnošću koju ćeš provesti u siromaštvu i bedi zaboravljen od svih, prepušten na milost i nemilost drugih. Da li je to okrutna igra života i sudbine? Pravda ili nepravda? Sve pomenute žene pratile su sudbinu svojih muževa, delile s njima dobro, a često i mnogo zla. Istorija pamti žene koje su potpuno nedužno optuživane zbog loše politike i sudbine zemalja koju su vodili njihovi muževi– vladari. Jovanka Broz je samo još jedna već odavno ispričana priča.

Nesrećna princeza Evdokija je kao i mnoge žene plemenitog roda imala već predodređenu sudbinu – politički brak koji je sklopljen sa srpskim županom Stefanom Prvovenčanim. Da li zbog nevere ili zbog političkih igara, ona je proterana, kako opisuju izvori, gola sa dvora. Prema pisanju istoričara Ćorovića, ona je oterana, navodno, jer je bila šugava. To se može protumačiti u smislu da je učinila neveru (kao duhovna prljavština ili beleg) prema mužu ili je to bilo „opravdanje” koje je bilo lako prihvatljivo u tadašnje vreme, usled političkih igara koje su za to vreme bile sasvim uobičajene. Župan je tražio kraljevsku krunu i priznanje titule sa zapada.

Kraljica Simonida, nesrećna maloletna princeza, sa pet godina je stupila u brak sa kraljem Milutinom koji je tad imao 45 godina. Zbog nesreće koju je pretrpela, prema pisanju Mavra Orbina, nije mogla da ispuni svoju žensku dužnost– da podari kralju potomstvo sa njom. Kao dete, osuđena je da provede život pored posesivnog čoveka, atražila je spas u nečemu što je jedino tada bilo prihvatljivo za ženu njenog ranga – u monaštvu, da služi Bogu. Vraćajući se iz posete svojim roditeljima obukla je monašku haljinu što je bio simboličan čin zavetovanja Crkvi. Strahujući od reakcije kralja Milutina, brat joj je pred svima pocepao monašku haljinu i zatražio da se što pre vrati na dvor kralja Milutina. Posle smrti Milutina život je provela kao monahinja koja nije zaboravila Srbiju iako nije više u njoj živela.

Kneginja Ljubica Obrenović je požrtvovana majka koja je delila progonstvo zajedno sa knezom Milošem. Svedok je njegovih prevara. U trenutku ljubomore pucala je na svoju suparnicu Petriju, ljubavnicu kneza Miloša. Knez joj je oprostio ovaj čin zahvaljujući tome što je bila trudna i zahvaljujući narodu koji ju je podržavao. Umrla je u progonstvu u Novom Sadu u vreme kada su Karađorđevići sedeli na prestolu.

Kneginja Julija Hunjadi, žena o čijoj se ljubavi u početku puno pričalo, sa knezom Mihailom Obrenovićem nije mogla da podari naslednika prestola, što je postao glavni kamen spoticanja. Napustila je Srbiju posle razvoda da bi se posle kneževog ubistva preudala za nemačkog grofa sa kojim je navodno bila u vezi još dok je bila u braku. Julija je postala svedok pobede ideje jugoslovenstva, jer je umrla 1919. U vreme kad je već nastala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pola veka od ubistva njenog prvog supruga, kneza Mihaila.

Kneginja i kraljica Natalija Obrenović, supruga Milana Obrenovića ima najtragičniju sudbinu, može se reći od svih njih i ona koja me najviše podseća na Jovanku Broz.

Master istoričar, Univerzitet u Novom Sadu

Sutra: Cenimo ljude za života