Пишем о насиљу јер га се плашим

За шта је све човек способан када му се пружи слобода, да ли ће онда прибећи насиљу, деструкцији, стварању пакла овде и сада, или ће се окренути стваралаштву, питања су која уз иронијску и  црнохуморну дистанцу поставља један од најзначајнијих и најпревођенијих мађарских савремених писаца Ласло Краснахоркаи, у свом роману „Меланхолија отпора”, из 1989. године. Управо је овај роман прво Краснахоркаијево дело које први пут на српском језику читамо у сјајном преводу Марка Чудића, и у издању „Платоа”.

Познати мађарски писац посетио је 58. међународни београдски сајам књига и присуствовао представљању „Меланхолије отпора”, у којем су учествовали Милан Влајчић, Корнелија Фараго, професорка Новосадског универзитета, Теофил Панчић и Марко Чудић.

Када је Милан Влајчић казао да је „Меланхолија отпора” један од најбољих романа које је прочитао, поред Зебалдовог „Аустерлица” и дела Томаса Бернхарда, и када је Теофил Панчић изјавио да га је „Меланхолија отпора” дословно оборила с ногу, да на смо две странице ове књиге има више књижевности него у читавим романима такозваних „добрих писаца”, онда сигурно знамо да је пред нама врхунска књижевност која подрива нашу илузорну уљуљканост. И заиста, од првих „виртуозно стилски однегованих” дугачких реченица романа, атмосфере која кроз слике сеоског воза најављује страдање у контрасту са преосетљивошћу једне жене, (типичне жртве као вештачки налепљене у то свеопште гротло простака), поступно се отвара слика депресивног друштва које може бити Мађарска пред падом Берлинског зида, а може да буде и било која друга земља. У било које друго предапокалиптичко и постапокалиптично време.

Глас Кранснахоркаија разликује се од литерарних мејнстрим гласова у мађарској књижевности, али то није ни глас класичног постмодернисте,  како је напоменуо Марко Чудић. Чворишне теме стваралаштва Краснахоркаија јесу насиље, репресија, као и мешавина осећања туге и страха оличених у тој „црној жучи” меланхолије.

– Сузан Зонтаг написала је да је Краснахоркаи мајстор наговештаја апокалипсе. Опсесивни мотив у делима овог аутора јесу и лажне месије, лажне наде у некакав спасоносни егзодус, а дела по којима је такође стекао светску славу су и „Сатански танго” и „Рушење и туга испод неба”, путописни роман, потрага за смислом на путевима Кине, додао је Марко Чудић. Милан Влајчић истакао је да је мотив препарирнаог кита, који са циркусом стиже у мали мађарски град, у ствари наговештај пропале комунистичке утопије, универзална парабола учмале паланке.

Милан Влајчић подсетио нас је на сјајне филмове познатог мађарског редитеља Беле Тара, као и на то да су неки од њих снимљени према романима и сценаријима Краснахоркаија. „Веркмајстерове хармоније” средишњи је део и „разрада” романа, а то је и назив познатог филма Беле Тара.

– Кадрови овог филма наликују дугачким реченицама Краснахоркаија, неки су снимани по три дана, уз пажљиву бригу о контрастима светла и сенки, истакао је Влајчић.

Уз тајанствени осмех, Ласло Краснахоркаи саслушао је сва запажања о својој литератури, а затим објаснио неке суштинске мотиве настанка „Меланхолије отпора”:

– Овај роман писао сам када сам био са оне стране илузија, или наде. Осамдесетих година нико није могао ни да помисли да ће се распасти тврдокорни совјетски блок. Сада живимо у епохи у којој су илузије далеко иза нас, и при том не осећамо се лоше што смо изгубили илузије, већ што не можемо да нађемо друге, рекао је Краснахоркаи.

Особени покушај да докучи насиље познати писац објашњава на следећи начин:

– Да би човек схватио суштину насиља не мора да оде у Сребреницу или у Вијетнам, довољно је да у Будимпешти у три изјутра уђе у трамвај, или да у исто доба уђе у неки трамвај у источном Берлину. И довољан је један тренутак просветљења у којем човек схвата разлику између снаге и насиља. Снага је потенција, а насиље је деструкција. Снага постоји у пољу стварања, док је насиље само рушење. Ако у категоријама универзума посматрамо обичне честице које се не могу изразити бројевима, међу њима постоји борба у односу на недостижни битак. У том процесу, проблем је што истовремено видимо оба процеса, а дисбаланс настаје када превагне деструкција, објашњава Краснахоркаи, уз закључак:

– Схватам да имам разлога да се плашим и стварања, јер се бојим да ће пропасти оно што је створено. Пишем о насиљу, јер се у ствари плашим људи. Али, Јохан Себастијан Бах један је од генија којих се не плашим, у чији гениј сам се заљубио, не зато што је његова музика лепа, већ због тога што носи ту контрадикторну есенцију, између деструкције и стварања.

Марина Вулићевић