Бацам чини на наставнике

Уна, била си звезда овогодишњег Сајма књига на штанду „Адмирал букса”, како подносиш популарност, шта ти кажу другови, шта наставници?

Забавно је било у почетку, сада више не уживам у томе. Односно, и овај разговор с вама за мене је ноћна мора. Замолила сам родитеље да ми више не уговарају снимања и разговоре јер ме то смара, одузимам ми и време а и почела сам да добијам неке лошије оцене у школи од оних на које сам навикла. Пробала сам да бацам чини на наставнике, мада као вештица не смем да експериментишем с „нормалцима”. Међутим, није успело. У ствари, испала је катастрофа на писменом из матиша.

Радост због изласка књиге поделила сам искључиво с оним другарицама које то доживљавају искрено и чисто и за које знам да то могу добро да поднесу. Промоцију књиге у школи нисам желела.

Како је дошло до, ипак, необичне чињенице да десетогодишње дете напише роман?

Много читам. До тада сам прочитала „Харија Потера” комплетног а онда још једном на енглеском. Али напамет знам и „Игре глади”, „Чудесна створења”, „Ноћну школу”, „Нож наде”, „Журке и чаробни напици”...

Није ми се допало како се „Хари” завршава па сам почела да пишем нови крај са жељом да га пошаљем госпођи Роулинг, а онда сам дигла руке и једне ноћи почела да пишем своју књигу. Настао је роман који сви хвале, али ја нисам тада знала шта ће да испадне. Моји родитељи би волели да су у питању гени јер су обоје новинари, отац такође пише књиге, али оне досадне, политичке. Мислим, то не може да се чита, мада ми је потурао неке своје. Давао ми је и нека стара издања „Робинзона Крусоа”, „Летећи разред”, „Дечаке Павлове улице”, јуначке песме и слично, али, верујте, то је крш.

Уна, претпостављамо да ти имаш и друга интересовања, чиме се још бавиш?

Школа је катастрофа. Претрпани смо. Сада је стигла и физика, сачувај боже. На друге активности ме нико не тера, сама сам изабрала клавир, одбојку и стране језике. Е, мало сам се зезнула, сада бих да оставим клавир и купим гитару, али мајка не да. Каже, заврши нижу музичку па си слободна. Она мисли да нешто мора да се заврши ако је започето. Ја баш не мислим тако, али морам да трпим због разлике у годинама. Ха, ха, ма волим да се шалим... Кад смо код клавира, морам да кажем да се не скидам с њега, али ја свирам и певам Еминема, волим да репујем. Понекад ми се придружи отац, али он на енглеском, зна само две псовке. На српском је много изражајнији. Почела сам нову књигу. Биће роман а пишем га одмах на енглеском језику. Нећу више да се млатим с домаћим издавачима. Имам 8 одсто од продатог примерка. Треба да продам две хиљаде књига да купим гитару! Мислим, стварно...