Книн – финале српског мита о јунаштву

Историја Срба написана у скорој будућности биће оглед о народу којег је политика оставила на цедилу. Узмимо само кнински случај, као манекена за ревију увреда на рачун оних који су доносили одлуке о погрешном рату, у погрешно време, на погрешном месту и са погрешним противником. Тачније, погледајмо зашто двогодишњицу пада Книна и збега „книнџи” не треба примити трагично већ као финале непостојеће легенде о данашњем српском јунаштву. Ако будемо паметни, као нација, од те тачке, од тог срамотног краха милитаризма, фанатизма и култа ратних хероја научићемо да будућност не постоји већ да је морамо створити.

Како видим, ове године се српска држава прави да је заборавила дан кад су Хрвати истакли шаховницу насред книнске тврђаве и на јарбол који је, колико знам, направљен од пречке гола са стадиона Црвене звезде. Прошле године је, баш на данашњи дан, било још сигнификантније: у цркви поред Храма Светог Саве један од тројице највиших српских руководилаца удавао је кћер. Колона луксузних аутомобила која је довезла сватове, као инсигнија оне касте која је ушла у рат и преживела излазак из њега, била је тако дугачка да се патријарх Павле уморио ходајући дуж ње јер је у исти час у храму давао помен погинулима у хрватској шетњи кроз најзападнију српску „државу”.

Каква је то држава била показује факат да се није нашао ниједан Србин да погине испод тробојке на книнској тврђави у камиказа акцији, да остане као „пелцер” људима у збегу и као опомена на узалудност индивидуалних жртава у рату у којем су Срби били натерани да једу сопствену децу како Србија не би остала без оца. Чак је шеф државе, сироти Мартић, преспавао повлачење и војске и народа. Кад се, према сопственим речима, пробудио и, у пиџами, изашао на улицу, Книн је био аветињски празан. Изнад њега било је само небо, језовити вашар богова, духова, ђавола и крвожедних звери, архетипови злосреће, страха, безнађа и митова. Унаоколо тутањ хрватских топова и ћутање збега тешко као божија казна.

Шта ће Мартићу Хаг? Довољно му је сопствено памћење кад се нација претворила у масу, кад се све што подстиче инстинкте гомиле јављало у облику јасних слика преко телевизије и кад су људи од пера устврдили да се патриотизам мора доказати крвљу и да је разлика између католика и православаца у томе да ни једни ни други нису били хришћани.

Рат у који су Срби ушли без националног консензуса, први из којег су масовно бежали и поред страховитог, преког националног суда, коштао је нацију повлачења са историјских територија, остатак је осуђен на асимилацију у хрватски национални корпус, у Србији је произвео комплекс ратних губитника, апатију, хаос, социјалну револуцију у којој је „фукара обогаћена а паметни ућуткани”, довео је до милион избеглица, осиромашење свих, гетоизацију Југославије и осећај узалудности сваке индивидуалне жртве. Ко још, чак и међу врелим националним борцима који бране своје оновремене грешке, помиње култ ратног херојства, ко се хвали својим ратним подвизима и где су гомиле оних парадера у ратним униформама и са ниско припасаним пиштољима. Уместо њих, младићи без удова скакућу преко београдске „мостарске петље” док им нервозни возачи псују матер, а они добродушнији бацају динар кроз полуотворене прозоре.

Јесмо ли научили лекцију из сопствене опсесије? Да ли смо довољно јаки да се одрекнемо стварања вишка историје коју нисмо у стању да конзумирамо локално? Колико смо свесни цене коју смо платили за егзалтирану, поједностављену политику која је помоћу државне пропаганде сведена на неколико стереотипа? Знамо ли да су и вође у почетку биле хипнотисане идејом којој сy постали апостоли и које се сад одричу?

Хоћемо ли изаћи из овога с мирним смешком што смо мит о јунаштву препустили Словенцима и Хрватима и са самопоуздањем, добијеним горким искуством, признати да су мале нације мале не због броја већ због слабости, а да су велике нације велике не због бројности већ због снаге. Ако то не урадимо на прагу смо нитроглицеринског доба масовне хипнозе реванша, завођења реда и предавања судбини. Тачније, кисмету.

Александар Тијанић

-------------------------------------------------------------------------------

Сутра комеморација Александру Тијанићу

Никола Мирков вршилац дужности генералног директора РТС-а

Комеморација поводом смрти генералног директора Радио-телевизије Србије Александра Тијанића биће одржана у четвртак у 12 сати у Скупштини града Београда, објављено је на сајту РТС-а. Кремација посмртних остатака је у петак у 15 часова на београдском Новом гробљу, а урна ће бити касније положена у Алеји заслужних грађана на истом гробљу.

Тијанић је преминуо у понедељак у 64. години пред вратима свога стана у Новом Београду, претпоставља се од срчаних удара.

Управни одбор Радио-телевизије Србије одлучио је јуче уз консултације са колегијумом куће да за вршиоца дужности генералног директора РТС-а изабере директора ТВ Београд Николу Миркова, једног од најближих сарадника умрлог директора јавног сервиса Александра Тијанића.

У саопштењу се наводи да је Управни одбор РТС-а имао част да сарађује са Тијанићем у настојању да се РТС преобрази из државне РТВ у јавни сервис европске Србије. „Захваљујући пре свега снази, дару и храбрости Александра Тијанића, данас је јавни сервис стуб слободног јавног мишљења и говора, упориште културе пристојности и нормалности не само у медијском простору Србије већ у целокупном животу нашег друштва”, наводи се у саопштењу.

„Управни одбор РТС-а сматра да је дужност и задатак од националног значаја да РТС настави путем који је прокрчио Александар Тијанић”, саопштио је Управни однос РТС-а.

Р. Д.