Свака генерација кука за прошлим временима

Најновији роман Владимирa Арсенијевића „Лет” (Лагуна), прича је о Павлу Андрејевићу, младом ваздухопловном поручнику војске Краљевине Југославије, чији ће један наизглед сасвим обичан авијатичарски лет, непосредно пред Други светски рат, заувек променити не само Павлов живот већ и судбину његове жене и будућност читаве породице Андрејевић...

Радња романа ,,Лет” смештена је између 1927. и 1937. године када Краљевину Југославију потресају турбулентна политичка дешавања, а циклична структура романа нас води и до љубавне приче. Ко или шта је била ваша инспирација када сте писали овај роман?

Ту постоје два нивоа. Један јесте чињеница да сам ја одувек био фасциниран тим периодом модерне и епохом између два светска рата, највише због тога што је представљала период културног и технолошког развоја, а завршила се тако трагично. Практично се урушила у себе. А с друге стране стајала је интимна мотивација и моја жеља да испричам у фиктивним оквирима породичну причу, причу о судбини мог деда и баке по мајци. Он је погинуо, а она умрла врло млада и ја их нисам упознао. Гледао сам их на фотографијама које су остале за њима, па сам читавог живота маштао о томе ко су били ти људи, какви су то животи које су они водили током тих тридесетих. Те две ствари су се сусреле и из тога је настао роман „Лет”.

На ком плану кореспондира роман „Лет” са вашим претходним делима, с обзиром на то да је ово први роман у коме се бавите питањем прошлости и враћате скоро век уназад?

Постоји једна паралела, ја сам зато и сместио књигу у 1937. годину. По мом мишљењу, гледано из данашњег угла, чини ми се скоро немогућим да ’89. нисмо знали да долази ’91. година и почетак ратова. И исто тако делује немогуће да ’37. нисте могли да предвидите ’39. Те године је трајао рат у Шпанији. Јапан је напао Манџурију, Италија Албанију и Етиопију. У Немачкој су већ уведени расни закони, еугеника, већ су књиге гореле, а опет су људи, већином, ипак настојали да живе лагодно и надали се да се рат ипак неће догодити. Па се мени чинило да та ’37. има велике везе са ’89. То је као када се налазите на ивици провалије, правите онај један корак, а и даље не увиђате да испод ваше ноге нема ослонца и да ћете да пропаднете, и у том смислу та два периода су за мене била заиста слична. И такође, једна друга околност. Млади људи су се 30-их година нашли у огромном генерацијском јазу у односу на генерацију својих очева и мајки. Генерација очева и мајки тог доба били су људи за које је модерност била нешто сасвим друго, који су се возили у кочијама, а овамо одједном имате генерацију која лети авионима. Па на исти начин је наша генерација из 80-их и 90-их доживела ту врсту јаза. Ваши родитељи су намештали антену на радио-станицама да би били у контакту са светом, а ви се логујете на интернет и ћаскате с пријатељем на Новом Зеланду. Ипак, нисам ја писао о 30-им да бих говорио о нашем времену. Искористио сам сличности нашег доба да бих себи разјаснио неке односе у 30-им и да бих с већом лакоћом говорио о том периоду.

Какво је ваше мишљење о књижевној сцени Србије и региона?

Ствари нису баш сјајне. Слаба је продукција квалитетних дела, споро се одвија смена генерација, млади људи нису заинтересовани за књижевно стваралаштво. Свака генерација је кукала за златним прошлим временима. То је та прича о ретроспективној утопији и која је стара колико и сама историја људске врсте. Увек су добра времена – прошла времена. Садашњост никада нараштаји не окарактеришу као добру, будућност је јако несигурна. Ја напротив мислим да је наше време сјајно. Људи су блискији једни другима него икада пре. Деле јединствен извор информација и средство за комуникацију (интернет) и сличнији су једни другима него икада пре. То видим као крајње позитивну глобализацију. Мислим да је ово време када се много чита, само што се не читају књижевна дела. Треба да видимо на који би начин књижевност могла да пресложи саму себе да би нашла позитивни контакт са будућим читаоцима, а не да негодује над њима.

Добар пут у приближавању књижевности млађој генерацији јесте и пројекат куће „Рефлектор”. Реч је о аудио-снимцима књига, између осталих и романа „У потпалубљу” који чита Никола Ђуричко. Да ли постоји план за прављење аудио-књиге по роману „Лет”?

Кућа Рефлектор је један од мојих пројеката. Ми смо почели да производимо аудио-књиге тако што смо позвали добре и познате глумце да их читају. Наше аудио-књиге, наслове који се крећу у распону од Данила Киша до Марка Видојковића интерпретирају Мики Манојловић, Сергеј Трифуновић, Бранка Петрић, Никола Ђуричко, Небојша Глоговац. Онда, на пример, Раша Попов и његово сјајно читање Јове Змаја – ништа природније и уједно ништа луђе од тога не постоји. Цена није била висока на нашој апликацији за мобилне телефоне. Ви можете књигу да купите за 2,99 долара, што је далеко ниже од било које књиге штампане на тржишту, али је невероватно колико су људи показали незаинтересованост за то.

Наравно, било је људи који су то јако добро примили. Али смо међу коментарима добијали поруке да је култура бесплатна, да ми треба своје садржаје да нудимо бесплатно. Али време ангажованих глумаца није бесплатно, студио није бесплатан, ако сам већ рецимо ја пословично бесплатан. С друге стране су били они који мисле да све што је електронско и што нема физичку солидност не треба да се плаћа. Ми смо се након десетак наслова исцрпили и финансијски и осетили да реакција јавности није она којој сте се надали. Волео бих кад би се ,,Лет” произвео као аудио-књига, јер мислим да би могао дивно да се прочита.