Svaka generacija kuka za prošlim vremenima

Najnoviji roman Vladimira Arsenijevića „Let” (Laguna), priča je o Pavlu Andrejeviću, mladom vazduhoplovnom poručniku vojske Kraljevine Jugoslavije, čiji će jedan naizgled sasvim običan avijatičarski let, neposredno pred Drugi svetski rat, zauvek promeniti ne samo Pavlov život već i sudbinu njegove žene i budućnost čitave porodice Andrejević...

Radnja romana ,,Let” smeštena je između 1927. i 1937. godine kada Kraljevinu Jugoslaviju potresaju turbulentna politička dešavanja, a ciklična struktura romana nas vodi i do ljubavne priče. Ko ili šta je bila vaša inspiracija kada ste pisali ovaj roman?

Tu postoje dva nivoa. Jedan jeste činjenica da sam ja oduvek bio fasciniran tim periodom moderne i epohom između dva svetska rata, najviše zbog toga što je predstavljala period kulturnog i tehnološkog razvoja, a završila se tako tragično. Praktično se urušila u sebe. A s druge strane stajala je intimna motivacija i moja želja da ispričam u fiktivnim okvirima porodičnu priču, priču o sudbini mog deda i bake po majci. On je poginuo, a ona umrla vrlo mlada i ja ih nisam upoznao. Gledao sam ih na fotografijama koje su ostale za njima, pa sam čitavog života maštao o tome ko su bili ti ljudi, kakvi su to životi koje su oni vodili tokom tih tridesetih. Te dve stvari su se susrele i iz toga je nastao roman „Let”.

Na kom planu korespondira roman „Let” sa vašim prethodnim delima, s obzirom na to da je ovo prvi roman u kome se bavite pitanjem prošlosti i vraćate skoro vek unazad?

Postoji jedna paralela, ja sam zato i smestio knjigu u 1937. godinu. Po mom mišljenju, gledano iz današnjeg ugla, čini mi se skoro nemogućim da ’89. nismo znali da dolazi ’91. godina i početak ratova. I isto tako deluje nemoguće da ’37. niste mogli da predvidite ’39. Te godine je trajao rat u Španiji. Japan je napao Mandžuriju, Italija Albaniju i Etiopiju. U Nemačkoj su već uvedeni rasni zakoni, eugenika, već su knjige gorele, a opet su ljudi, većinom, ipak nastojali da žive lagodno i nadali se da se rat ipak neće dogoditi. Pa se meni činilo da ta ’37. ima velike veze sa ’89. To je kao kada se nalazite na ivici provalije, pravite onaj jedan korak, a i dalje ne uviđate da ispod vaše noge nema oslonca i da ćete da propadnete, i u tom smislu ta dva perioda su za mene bila zaista slična. I takođe, jedna druga okolnost. Mladi ljudi su se 30-ih godina našli u ogromnom generacijskom jazu u odnosu na generaciju svojih očeva i majki. Generacija očeva i majki tog doba bili su ljudi za koje je modernost bila nešto sasvim drugo, koji su se vozili u kočijama, a ovamo odjednom imate generaciju koja leti avionima. Pa na isti način je naša generacija iz 80-ih i 90-ih doživela tu vrstu jaza. Vaši roditelji su nameštali antenu na radio-stanicama da bi bili u kontaktu sa svetom, a vi se logujete na internet i ćaskate s prijateljem na Novom Zelandu. Ipak, nisam ja pisao o 30-im da bih govorio o našem vremenu. Iskoristio sam sličnosti našeg doba da bih sebi razjasnio neke odnose u 30-im i da bih s većom lakoćom govorio o tom periodu.

Kakvo je vaše mišljenje o književnoj sceni Srbije i regiona?

Stvari nisu baš sjajne. Slaba je produkcija kvalitetnih dela, sporo se odvija smena generacija, mladi ljudi nisu zainteresovani za književno stvaralaštvo. Svaka generacija je kukala za zlatnim prošlim vremenima. To je ta priča o retrospektivnoj utopiji i koja je stara koliko i sama istorija ljudske vrste. Uvek su dobra vremena – prošla vremena. Sadašnjost nikada naraštaji ne okarakterišu kao dobru, budućnost je jako nesigurna. Ja naprotiv mislim da je naše vreme sjajno. Ljudi su bliskiji jedni drugima nego ikada pre. Dele jedinstven izvor informacija i sredstvo za komunikaciju (internet) i sličniji su jedni drugima nego ikada pre. To vidim kao krajnje pozitivnu globalizaciju. Mislim da je ovo vreme kada se mnogo čita, samo što se ne čitaju književna dela. Treba da vidimo na koji bi način književnost mogla da presloži samu sebe da bi našla pozitivni kontakt sa budućim čitaocima, a ne da negoduje nad njima.

Dobar put u približavanju književnosti mlađoj generaciji jeste i projekat kuće „Reflektor”. Reč je o audio-snimcima knjiga, između ostalih i romana „U potpalublju” koji čita Nikola Đuričko. Da li postoji plan za pravljenje audio-knjige po romanu „Let”?

Kuća Reflektor je jedan od mojih projekata. Mi smo počeli da proizvodimo audio-knjige tako što smo pozvali dobre i poznate glumce da ih čitaju. Naše audio-knjige, naslove koji se kreću u rasponu od Danila Kiša do Marka Vidojkovića interpretiraju Miki Manojlović, Sergej Trifunović, Branka Petrić, Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac. Onda, na primer, Raša Popov i njegovo sjajno čitanje Jove Zmaja – ništa prirodnije i ujedno ništa luđe od toga ne postoji. Cena nije bila visoka na našoj aplikaciji za mobilne telefone. Vi možete knjigu da kupite za 2,99 dolara, što je daleko niže od bilo koje knjige štampane na tržištu, ali je neverovatno koliko su ljudi pokazali nezainteresovanost za to.

Naravno, bilo je ljudi koji su to jako dobro primili. Ali smo među komentarima dobijali poruke da je kultura besplatna, da mi treba svoje sadržaje da nudimo besplatno. Ali vreme angažovanih glumaca nije besplatno, studio nije besplatan, ako sam već recimo ja poslovično besplatan. S druge strane su bili oni koji misle da sve što je elektronsko i što nema fizičku solidnost ne treba da se plaća. Mi smo se nakon desetak naslova iscrpili i finansijski i osetili da reakcija javnosti nije ona kojoj ste se nadali. Voleo bih kad bi se ,,Let” proizveo kao audio-knjiga, jer mislim da bi mogao divno da se pročita.