Хидо, добри дух Санџака

Путујући по селима Пештера, Голије и Рогозне, у потрази за ћилимима са санџачком мустром, Хидајет Хидо Муратовић је открио изгубљене душе. "Пустињска" висораван на којој владају беда, сиротиња и усамљеност, то је свет Хида, доброг духа Санџака. – Живимо као кинеске батерије. Тако брзо се трошимо, да се више се и не гледамо. Какав је то живот постао – каже човек који је понео титулу најплеменитијег Југословена за 2001. годину. Није се променио од тада, када се фотографисао у Београду, на свечаном пријему, са Јелисаветом Карађорђевић, лидерима ДОС-а и Миланом Милутиновићем.

Хидов животни мото је да спаја људе. У Пазару је једнако прихваћен у исламској верској заједници и удаљеним српским селима, код Расима и Суље, или у берберници у којој можете добити нови фриз, брадицу и скраћене панталоне на три четврт. 

Хиперактиван, као да га покреће џиновски акумулатор, Хидо јури својим жутим, старим "кецом" беспућима, снима камером сиромашне старице и старце, проналази добротворе и проноси благост и доброту која се негде загубила у овој транзиционој центрифуги, коју неко назива свакодневни живот. Вероватно би на некаквом конгресу јапија изгледао као проповедник који је управо изашао из времеплова и схватио да је залутао у погрешни век.

Недавно је срео старицу Селиму Хоџић на пијаци у Сјеници. Помогао јој је да подигне кућу.

– Сине, немам пара да ти платим, али, имам око да ти дам – рекла му је. Довољна награда за четрдесетшестогодишњег трговца ћилимима, гвожђуријом и самоуког сниматеља који камером бележи тужне судбине остављених људи.

Како је почео?

Стари ћилими су право богатство у Истанбулу и Хидо је уочио да за старим пештерским теписима лудују Американци на Босфору. Пошто је пре двадесетак година посао у фабрици обуће био заиста лоша инвестиција, он је одлучио да пробуди успавани новопазарски инстинкт трговца, у граду у коме се деца од 10 или 12 година уче да анализирају билансе активе и пасиве и праве разлику између продајне и набавне цене. Тако су учили њега, тако он учи свог сина. 

Али, на дугим аутобуским путовањима до Истанбула, нешто га је терало да стално мисли на несрећне људе које је сретао по планинама.

Почео је да их обилази. Носио им је по 200 грама кафе и шећер у коцкама. Закуца на врата, поседи са њима сат или два. И све болести им нестану. Када је добио плакету за племенитог Југословена, у образложењу је писало да се "несебично брине о стотинама остављених и заборављених људи". Хидо нема мира ни данас. Његови обиласци претворили су се у личну хуманитарну мисију. Посао са ћилимима се проширио, стамболски власници радњи су га одлично упознали, сазидао је пристојну кућу и могао је да мирно пијуцка јутарњу кафицу у Капали-чаршији, уместо да слуша у недоглед носталгичне приче стогодишњака о несталим праунуцима, који су заборавили на своје порекло и сада се тркају на покретним тракама Београда, Истанбула, Сарајева, или негде на западу. 

У селу Пасји Поток упознао је Вукомира, који живи са двојицом синова, инвалида. Однео им је веш-машину и џак брашна, а потом снимио камером тежак живот несрећне породице.

Потресна исповест оца, који једног од синова носи на рукама, а ноћу растерује вукове, натерала је челнике новопазарске општине да за ту породицу изнајме стан у Пазару. Ускоро ће им у граду подићи и кућу.

За неколико протеклих месеци, Хидо је успео да прикупи око 25.000 евра за браћу Еснафа и Елвиса Курдашевића. Оболели су у Немачкој, протерани су одатле и сада у Пазару чекају на трансплантацију. Жеља њихових родитеља је да се браћа оперишу у Београду.

– Немам неки логичан одговор зашто ово радим – каже Хидо, док говори о свом имењаку, Хиду Пљакићу из околине Тутина, који, иако без ногу, сатима бере печурке у шуми, како би исхранио своју децу.

Хидо га је гледао како планинари на рукама. Прикупио је око 30.000 евра и Пљакићи сада живе у пристојном дому.

– Ваљда желим да пробудим ген доброчинства у људима, у ово смутно доба, кад сви јуре за тим проклетим парама – каже човек кога никада нећете видети у вестима. О њему никада неће расправљати на самитима филантропа, нити ће магазини за познате правити о њему репортаже, којима ће се охрабривати новобогаташи да откину нешто ситнине са тајних кипарских или швајцарских рачуна и пребаце их на рачуне сиромашних. 

Домаће и светске фондације не увршћују га у спискове званица. Он не добија китњасте позивнице за годишње прославе добротворних и невладиних организација које промовишу хуманитарни рад, мултиетничко и цивилно друштво. Хидо је самоуки хуманитарац, добротвор без сертификата, НВО без буџета, који је давно видео Џему Хасановића како спава у кревету старом век и по, у штали у којој се дневна светлост не види од паучине, и од тада нема дилему да ли је вредно путовати сатима кроз ванвременске судбине заборављених душа.   

– Одем на Пештер на минус 40 и гледам деду на мотоциклу како подиже ледену прашину иза себе. Где ћеш деда, питам га, а он ми каже: Убијам досаду, сине.