Туркиње у парламенту

Специјално за "Политику"
Истанбул, 24. јуна – Недавне масовне демонстрације на улицама Анкаре, Истанбула и Измира привукле су, то је било видљиво и голим оком, многе жене као никад раније. Оне су на овај начин желеле да поруче јавности да више не желе да остану у ћошку, на периферији политичког живота земље.

"Ови избори, 22. јула, биће година у којој ће жене освојити парламент. Сада нас је у Меџлису (парламенту) 4,4 одсто посланика, после избора биће нас 10,4 , можда и 14,4 процената", каже Чанан Гулер, председник Федерације удружења жена.

Ова, овако срочена, игра бројки није случајна. Напротив. Оснивач модерне републике Мустафа Кемал Ататурк је дао женама пуно изборно право 1934. године, пре него многе западноевропске земље. На првим изборима који су одржани годину дана касније праг парламента је прескочило 4,6 одсто жена  посланика, дакле више него што их је данас (4,4 одсто), седам деценија доцније.

Судар две Туркиње

Када је опозиција недавно започела протесте против садашње владе, жене су виделе своју шансу и дигле су глас. Поготово што садашњи властодршци заговарају повратак фереџа, што супруге и ћерке многих чланова владе, укључујући и премијера, на јавним местима увек прекривају главе. То је оно што плаши Туркиње које живе у градовима, које хоће у 21. а не 19. век.

"Ја не верујем овим људима. Они желе од Турске да направе други Иран", каже  Нулифер Челик (42), менаџер у једној фирми, упирући при том прстом у садашњу владу и водећу партију. "Ми желимо да облачимо оно што желимо", додаје она.

Турска се нашла на раскршћу, као да тражи неки свој нови идентитет. Нација се дели, пуца по многим шавовима, не само политичким.

Жене које живе у великим градовима, које припадају долазећој средњој класи, неће више да робују верском праву: да имају од мушкараца одвојене аутобусе и паркове, да чаме у шеријатском браку (четири супруге), да се прекривају од главе до пете. Оне, кажу, стварно желе у Европу, али не у димијама него у мини сукњама, хоће да се њихова реч чује, али не само на улицама и трговима него у влади, парламенту. Тамо где се одлучује.

Туркиња се много променила. Ту је читава једна плејада жена познатих и успешних директора, професора, новинара, глумаца и певачица. Многи се засигурно сећају лепушкасте Тансу Чилер, која је пробила лед и постала прва жена премијер земље. На челу породичне пословне империје "Сабанџи", једне од најмоћнијих у земљи, већ годинама је Гулер Сабанџи која је успешно наследила свог стрица. Када у време корзоа прођете Таксимом у Истанбулу, имате осећај као да сте у Паризу или Риму. 

Игра на "женску карту"

У Турској данас постоји и друга Туркиња. Оне као да се никад нису среле. У анадолским беспућима још битишу жене које се нису ослободиле прошлости, које имају подређени положај и у браку и у друштву. Оне могу да се сретну чак и на периферији Анкаре, Истанбула или Измира. Када дођу у град не могу лако да се ослободе старих навика. То су прави ломови, који се понекад и трагично завршавају – самоубиствима. У Турској, према неким анкетама, још увек више од 50 одсто жена мисли да треба да носе фереџе.

Сада, када се у много чему прелама судбина земље, у свим партијама, па и онима у којима су за повратак фереџа, приметно настоје да придобију њихову наклоност. Чак и у владајућој Партији правде и развоја, коју секуларисти оптужују да тајно покушава да уклони границе између џамија и државних структура. У предизборној кампањи, која се већ захуктава, премијер Ердоган је схватио да мора да игра на "женску карту", уколико жели да задржи челне позиције у парламенту. Жене су се нашле на његовим листама за посланике у 80 провинција у земљи.

Традиционално просекуларистичка Републиканска народна партија увек је поклањала велику пажњу женама. Сада је то још упадљивије, пошто жели да искористи нову климу како би ојачала своје позиције у Меџлису. Жене ће заменити многе досадашње посланике мушкарце, досад проверене кадрове.