Како се излази из улоге жртве

Да ли је могуће писати заједничку историју некад зараћених страна, која би била производ дијалога између историчара тих земаља? Како превазићи етно-центрични поглед на прошлост и садашњост и схватити да је представа прошлости оног „другог” такође легитимна као и наша? Може ли историја да постане предмет који оспособљава за критичко мишљење, а не слушкиња сваке промене у садашњости?

Ово су само нека од питања на која се тражио одговор у дебати коју су организовали Француски институт у Београду и Фондација „Конрад Аденауер”, о првом француско-немачком уџбенику из историје, на коме су заједно радили историчари те две земље. Реч је о истом уџбенику историје који је понуђен на оба језика, а дебата је организована поводом педесетогодишњице Јелисејског споразума, којим је озваничено помирење Француске и Немачке.

Према речима француског историчара Етјена Франсоа, пројекат је рађен седам година у пуној слободи, а министарства обе земље, од којих је пројекат добио зелено светло, нису се мешала историчарима у њихов посао.

– Нисмо се расправљали о томе зашто је дошло до рата, али смо се свађали око других тема: око вредновања улоге САД 1945. године и улоге комунизма исте године – додао је Петер Гајс, историчар из Немачке.

Немачка страна је инсистирала на великодушној улози САД, а Француска на њеној улози велике силе, објаснио је Етјен Франсоа. Немачка страна је наглашавала монолитску, тиранску и репресивну страну социјалистичког блока, док је француска страна истицала да је комунистичка утопија неко време сматрана као решење капиталистичком и либералном моделу и да су социјалистичка друштва имала релативну аутономију. Ове разлике нису негиране већ су прихваћене као различите перцепције и на крају подвучене као поглавље о укрштеним француско-немачким погледима, које упућује на дискусије и размишљања.

Петер Гајс је нагласио да је такође веома важан излазак Немачке из улоге жртве, како је иначе ова земља себе видела у 20. веку. Из те перспективе жртве настала је инструментализација агресије која је кулминирала у нацизму, рекао је Гајс, додајући да је њих изненадило што је у француским уџбеницима читаво поглавље посвећено Вишију и активној сарадњи са Немцима, што показује да је Француска изашла из улоге жртве. По речима Етјена Франсоа, поглавље о Вишију ипак није било могуће пре 30 година, што само потврђује нужност временске дистанце.

Уз француско-немачки пример, постоје још два покушаја писања заједничке историје: балкански и израелско-палестински, а у припреми је слична немачко-чешка књига.

Кад је реч о балканском примеру о коме је говорила историчарка Дубравка Стојановић, стручњаци се овде суочавају са проблемом начина коришћења, употребе и злоупотребе историје у садашњости, јер су „дневне” измене историје брзо налазиле место у новонаписаним уџбеницима. Први пројекат у коме је остварена најближа сарадња историчара из целог региона, рађен у организацији Центра за демократију и помирење, и почет само пет година после ратних сукоба овде, показао је да није могуће доћи до јединствене интерпретације као што је случај са немачко-француским уџбеницима, док су компаративне анализе уџбеника историје показале да су виђења заједничке прошлости толико различита да се често није могло препознати да је реч о истом догађају.

Године 2005. објављене су четири књиге под насловом „Настава модерне историје југоисточне Европе”, чије теме су осетљива и контроверзна питања заједничке прошлости, а као основни методолошки принципи изабрани су компаративност и мултиперспективност. Пошло се од тога да се непријатељства заснивају управо на порицању легитимности другачијег мишљења и тумачења, што је иначе основа сваке агресивности, рекла је Дубравка Стојановић, додајући да су књиге преведене на девет језика региона и да је кроз обуку за њихово коришћење прошло око 1.000 наставника, а пројекат је недавно добио награду Фондације за људска права „Фридрих Еберт”.

Погрдни називи за овај пројекат (типа „проституција историје”), који су се код нас појављивали, производ су, према речима Дубравке Стојановић, дубоког дејства етно-центричног погледа на прошлост и садашњост и страха од компаративног приступа, док је и сама мултиперспективност доживљена као насртај на национални интегритет, што све показује да смо још далеко од француско-немачког примера.