Председник кога обожавају рокери

Од свих социјалиста на власти, Хосе Алберто Мухика (77) разликује се по много чему, али највише по томе што тврди да је „богат” иако га у целом свету знају као „најсиромашнијег председника на планети”.

Откако је изабран на чело Уругваја 2010. године, бивши герилац са 14 година затворског стажа проведених у тамницама војне диктатуре, 90 одсто своје месечне председничке плате од око 10.000 евра поклања фонду за изградњу станова самохраним мајкама. Остаје му хиљаду евра и од тога део успева да стави у банку „за црне дане”.

Многи левичарски председници или министри обично кажу да су скромни и кад им се приговори да су се бацили на скупа одела, велике резиденције, раскошне вечере или баснословна путовања. Председник Уругваја тврди да и даље има више него што му треба.

Живи са супругом у малој кући чију башту користи за узгајање цвећа, вози стари „фолксваген” из 1986, једе по неким обичним сеоским кафанама иако је његова земља позната као латиноамеричка Швајцарска.

Са три милиона и двеста хиљада људи малени Уругвај има сточни фонд од 18 милиона крава, шест до осам милиона оваца, извозник је хране, млечних производа и меса, осамдесет одсто њене територије је обрадиво, банке су одувек биле сигурне, незапосленост је данас занемарљивих пет одсто, а у летовалишта на Атлантику скупља се латиноамерички џет-сет.

Медији у Монтевидеу са поносом су јавили да прослављени редитељ Емир Кустурица почиње да снима документарац о уругвајском председнику, сличан ономе који је направио о фудбалској легенди  Дијегу Марадони, преко пута Ла Плате у суседној Аргентини.

Кустурица није једини међу звездама који воле Мухику. Концерт рок бенда „Аеросмит” напунио је пре месец дана фудбалски стадион Сентенарио, исти онај на коме је играла југословенска репрезентација на Мундијалу 1930. Али, рокери и фронтмен Стивен Тајлор пре наступа су се изразговарали са Мухиком. Поклонили су му једну гитару са потписима. Мухика ће је продати на аукцији и паре приложити за бескућнике.

Уругвајски председник верује да је за очување животне средине најважнији елеменат људска срећа. Не може да се начуди што се тековине тешко извојеване радничке борбе за осмочасовни радни дан тако лако бацају у воду, само да би се отплатили кредити за ауто, мотор, или викендицу. Данас се у Уругвају ради шест сати на дан, али људи узимају по два посла, па уместо ранијих осам, они раде по 12 сати, рекао је летос на самиту лидера света Рио плус 20.

„А када се осврнете, схватите да је живот прошао и да сте реуматични старац, као што сам ја. Развој не може бити против људске среће, већ мора да се одвија у њену корист. Мора да донесе више љубави, више пријатеља, бриге о деци...”

Ниједан конкретни договор није проистекао са тог светског самита у Рио де Жанеиру. Али је петоминутни говор Мухике стављен на „Јутјуб”, и до сада га је видело милион људи.

Уругвај је недавно уз његово залагање легализовао узгајање, дистрибуцију и промет марихуане. То је изазвало жучне критике и свесрдно одобравање. Мухика очекује да оваква одлука може да смањи насиље међу нарко-картелима, од којих највише страда Латинска Америка. Са друге стране, Уругвај је мало тржиште. Око 18.000 Уругвајаца дневно користи марихуану, а само 6.000 годишње проба кокаин или нешто друго. Мухика сматра да је мање зло пустити траву на легалну пијацу уз законске регулативе него трпети насиље, због борбе за илегално тржиште.

Иако је потпуно различит, Мухика је добар пријатељ са латиноамеричким левичарским лидерима. Због болести преминулог венецуеланског председника Уга Чавеса отишао је чак и на мису. Било је то једно ретко одступање од његових атеистичких убеђења и домаћи медији данима су се чудили како то да је председник ушао у цркву. Још му је мрскије да прихвати свеприсутног овоземаљског „материјалистичког бога”.

„Он организује нашу економију, политику, навике, живот. Он нам обезбеђује каматне стопе и кредитне картице, пружа нам привид среће.”

Кад више не можемо да трошимо, осећамо се изиграно, патимо због сиромаштва и сами себе маргинализујемо.

За њега „сиромашни су они којима је стално потребно нешто што је у ствари непотребно”. Они никад нису задовољни јер би увек још нешто да имају, додаје.

И Мухика има неке неостварене жеље за које су потребна средства. Волео би да млади добију прилику да се школују на факултетима где би се научили правим левичарским вредностима.

„А не да путују у САД и да им тамо напуне главу материјализмом, а да се онда лишени идеала враћају кући”, каже председник који не верује ни у једног бога.

Све више је младих људи који из земаља западне Европе у потрази за бољим животом и послом долазе у Уругвај. Тамо их радо дочекују, јер је ова земља у замаху.

Део домаће  јавности сматра да Мухика не изгледа „председнички” и да му не пристаје да буде на челу једне тако просперитетне земље. Већи део га баш због тога што је сиромашан а богат – воли и поштује.