Кич из нехата

„Женидба и удадба” Јована Стерије Поповића једно је од његових слабијих, тромијих дела, комедија нарави која комички и критички мање разиграно него што је то случај у његовим познатијим комедијама приказује околности ступања у брак једне фелеричне девојке. С тим у вези, одлука да се она постави на сцену треба да има посебно оправдање, аутентичнију идеју водиљу која би јој удахнула маркантнији, савременији смисао (то је, на пример, био случај са студиозно апсурдном поставком редитељке Ђурђе Тешић на сцени Народног позоришта Бања Лука 2010). Осим што је најновија продукција „Женидбе и удадбе”, премијерно изведене на сцени Позоришта на Теразијама, у режији Владимира Лазића, урађена као први мјузикл који је компоновао наш еминентни музичар Момчило Бајагић Бајага, за њу, нажалост, нема значајнијег идејног, а још мање естетског оправдања.

У представи је најпроблематичнији њен сценски језик, дефинисан општом и неосмишљеном претераношћу, прешареним и преповршним изразом, као и једном непримереном инфантилношћу која ствара утисак да је ту реч о лошем позоришту за децу, одређеном викањем и бекељењем. Глумци су играли у складу са том генералном нападношћу редитељског рукописа, најчешће стварајући једноличне, значењски врло ограничене ликове, сценски импотентне. Ипак, поједини међу њима су захваљујући свом урођеном сценском шарму и импозантном искуству на пољу комедије, успели да на моменте бљесну и освоје наклоност гледалаца: Љиљана Стјепановић (мајка Лепосава), Душко Радовић (отац Јован), Иван Јевтовић (младожења Лазар).

На сцени скоро све делује јефтино и тривијално. Костими и сценографија су ружни, без мере и укуса, готово да су агресивни у својој пренаглашености (сценограф Драган Лазић, костимограф Снежана Шимић). Ако је циљ био да се кроз такав крајње неумерен израз покаже есенцијални шунд ликова и њихових живота, да се изрази помодарство и примитивизам, он није постигнут. Напротив, изазван је супротан ефекат. Уместо да буде критика малограђанства и кича свести, представа сама је кич јер доноси незаустављиву лаву разних јефтиноћа. Употреба театралности у критичке сврхе није по себи довољна – да би била естетски и идејно функционална, она мора бити суптилније обрађена. У супротном, што је овде случај, критичка значења изостају, театрализам постаје естрадан, суштински дисфункционалан, знак без жељеног значења, метак рикошет, пуцањ који усмрћује пуцача.

Најквалитетнији аспекат представе „Женидба и удадба” јесте оригинална музика Момчила Бајагића Бајаге. У радњу су одговарајуће уткани сонгови који заразно мелодично одражавају теме Стеријине комедије, рефлексије о љубави, младости, браку, судбини, магији (текст сонгова Жељко Мијановић, музички аранжмани и оркестрација Александар Локнер). Музика и сонгови представљају раскошну синтезу попа, рока, староградске музике, кабаретских тонова, као и етно-музичких боја које припадају различитим традицијама, српској, румунској, мађарској, циганској итд. На тај начин се и музички одражава богата мултикултуралност живота у Војводини, где се радња дешава (говор ликова, специфичност њихових дијалеката, такође маркантно наглашава војвођанску средину). Заиста је штета што се музика и сонгови нису нашли у једном поетички одмеренијем окружењу сценских знакова где би добили пунији смисао. Овако су остали некако затурени у шуми неукуса и дилетантизма.