Поетски одрази тескобе

Инспирисана биографијом и делом књижевнице Силвије Плат, „Силвија” редитеља Немање Мијовића је интригантна представа, истраживачка у формалном смислу, мултимедијална и мултижанровска. Сценски језик гради жива, непосредна игра глумаца, уклопљена у раније снимљене аудио-записе и видео-снимке, као и титлове који исписују Силвијине мисли, функционалне промене сценског простора, али и учешће гледалаца у једном делу ове занимљиве троделне представе. Она се одвија у различитим просторима зграде Битеф театра, промишљено спајајући драмску и наративну игру, са интензивним физичким, плесним изражавањем, али и са експерименталним визуелним перформансом и учешћем публике (у средњем делу представе, у Битеф арт кафеу).

Александра Аризановић несвакидашње упечатљиво игра Силвију, односно Естер, њен алтер его, приказујући одрастање протагонисткиње и живот одређен патњом, неприлагођеношћу, изузетност осуђену на слом, уз стрпљиве покушаје да се уклопи у средину, да пронађе љубав као уточиште од бола. Посебно је истакнут њен тежак однос са мајком, и крхкост душе која ју је одвела на просторе драстичне нарушености здравља, у болест и смрт по сопственом избору. Глумица је гради психолошки врло изражајно, у погледу обликовања сјаја и беде једне изванредности, а такође је сугестивна у телесној експресији јаких немира духа, бура које су је изнутра ломиле; њен елементарни, незаустављиви плес се може тумачити и као вид ритуалног очишћења, егзорцизма унутрашњих демона. Данило Бракочевић је одговарајући сценски партнер, уз њу представља различите улоге, од Силвијиних првих и последњих љубави, до доктора који су покушавали да пронађу пут њеног излечења.

Режија Немање Мијовића је поетски упечатљива и продорна у спајању кошмарних звукова, игре светла и таме, узбудљивих сценографских решења, односно просторне динамике, елегантне и симболичке, са Силвијиним провокативним мислима, преточеним у речи (дизајн сцене и костима Ема Павловић и Ангела Божовић, дизајн звука Матеј Русмир). Визуелна опредмећења њеног запетљаног унутрашњег света укључују коришћење неонских светала која појачавају осећања ледене тескобе, кошмара болести, затим простране зелене травњаке, умирујућег, медитативног дејства, као поља тежње ка необузданој игри, враћања у доба безбрижности, невиности, као и инсталацију једне велике прозирне, висеће лопте, суптилно изнутра осветљене, симболички сугестивног облика, можда вид вечности духа, или бесмртности дела која остављамо и након смрти наших тела.

Представа „Акваријум”, према тексту и у режији Нине Плавањац, носи блиску, суптилну, истинску осећајност, деликатност, визуелну заводљивост, али и блиске теме, напетих односа између родитеља и деце, неприлагођености и потраге за слободом и стварним животом. „Акваријум” је породична драма у чијем фокусу је однос између мајке Снежане (Сузана Вуковић), једне тешке, ригидне, ускогруде жене, трагично затворених погледа на живот, и њене кћерке Ленке (Марија Фелдеши) која никада за њу није била довољно добра, па је због таквог фрустрирајућег односа са мајком развила нарочиту потребу за слободом, за живљењем изван калупа, и кроз однос са мушкарцима.

У центру сцене коју публика окружује са четири стране налази се уска, застакљена просторија, где су од почетка представе затворене, стешњене једна уз другу, мајка и кћерка, које ће ту до краја остати. Ова кутија подстиче симболички ефектна значења, она може бити некакав маузолеј, гробница живих, Ибзенова кућа лутака, или чак оно стаклено звоно Силвије Плат. По потреби драмске радње, тај већ минимализовани, клаустрофобични простор још више се сужава, клизним зидовима, даље смањујући простор живота ликова, имитације живота заправо (сценски дизајн Зоја Ердељан). На сцени је, изван те затворене кутије, присутан и Ленкин покојни отац Петар (Срђан Секулић), његов дух, као и нека врста Ленкиног алтер ега, Друга Ленка (Јана Ненадовић), балерина која је и нараторка радње, једна крхка, танана, етерична девојка, сасвим другачија од стварне, грубље Ленке, која се може разумети као пројекција кћерке какву је Снежана желела. Међу утварама је и Станија (Моња Медаковић Вуксановић/Александра Белошевић), Снежанина мајка, такође груба и проста жена, немилосрдна према кћерки, што се може тумачити као узрок природе Снежаниног односа према Ленки. Атмосферу игре битно одређују и напети, узнемирујући звуци који појачавају осећања мучнине, с једне стране, док се са друге чује носталгична музика Јосипе Лисац („О једној младости”), са значењем контраста, која симболички одводи ликове у неки други живот, топао, испуњен, живот који они вероватно никада нису имали, осим (можда) у сновима.