Сјај круне брзо тамни

Написан вероватно 1595. године, а први пут изведен 1601, уочи побуне против краљице Елизабете, која је грофа Есекса коштала главе због подршке овој премијери у Глоубу, „Ричард Други” без сумње припада групи Шекспирових најбољих историјских трагедија. Препознатљив у погледу теме, трагичне судбине охолог и расипног краља, као и стила, блиставе поетске и филозофске обраде проблема заслепљености влашћу, „Ричард Други” је и репрезентативан пример Котовог тумачења Шекспировог Великог механизма историје, дубоко присутног у скоро свакој његовој трагедији. Ричард Други, попут Ричарда Трећег или Магбета, спознаје илузорност његовог (краљевског) положаја када остане без њега; радња ове трагедије не исписује његов долазак на власт, попут крвавог пута Ричарда Трећег, али приказује пад, као и почетке блиско свирепог пута његовог наследника, Хенрија Четвртог, који ће постати још један немилосрдни владар, такође спреман на све како би сачувао власт. 

 Иако ретко постављан на наше репертоаре, „Ричард Други” је ремек-дело драмске књижевности, значења болно препознатљивих у овом времену, као и у (вероватно) сваком времену (адаптација Борис Лијешевић и Федор Шили). Зато је недвосмислено похвална одлука управе Југословенског драмског позоришта и редитеља Бориса Лијешевића да под светла позорнице поставе овај комад, да нас подсете на свевремене механизме освајања и одржавања моћи, али и на чињенице о њеној привремености. Редитељ тексту приступа са јасним (страхо)поштовањем, тумачећи га у себи својственом облику, аскетском, брехтовском. На минималистички дизајнираној сцени на којој се налазе скоро само мобилни панои, зидови који се по потреби покрећу, градећи некакву динамику простора, глумци нас огољено суочавају са овом историјском трагедијом (сценографија Игор Васиљев). Костим Марије Марковић Милојев је такође сведен, савремен је и повремено стилизован (на пример, краљева прозирна блуза од тила испод дугачке беле бунде), усклађен са редитељевом идејом минималистичког размотавања величанствености Шекспировог духа.

 Ансамбл Југословенског драмског позоришта надахнуто представља врхунске уметничке домете Шекспирове драмске поезије. Милан Марић вишезначно игра краља Ричарда Другог, прецизно обликујући његове бурне промене, од надобудног става једног каприциозног краља на почетку, уз дискретне дозе театралности и благе гротеске. Како радња напредује, а он губи краљевско тло под ногама, та разметљива ароганција ишчезава, ослобађајући простор за спознају о рањивости тела и духа, за истинску осетљивост бића, али и за губитак достојанства, што је нарочито ефектно приказано у сцени пужења по поду попут некаквог гмизавца, када остане без круне. Војин Ћетковић, у улози изгнаног Хенрија Болинбрука, који се са војском, ојачан, враћа у Лондон, да поврати оно што му је Ричард отео, такође ауторитативно приказује тиранина у настајању, неумољиво рађање силе, која ће касније, у духу понављања Великог механизма историје, одредити и његову власт.

Нарочито је упечатљива изражајност Игора Самобора у улогама Џона од Гонта, Грофа од Нортамберленда, и једног од наратора; као Џон од Гонта, он са посебном снагом изговара инспиративне мисли о природи разума, власти, добра и зла, о стиду и самоуништењу, храбар да говори истину јер му близина смрти то посебно допушта. Александар Ђурица такође упечатљиво представља несталног Ричардовог рођака, војводу од Јорка, који чува круну у краљевом одсуству, али и брзо мења табор, када се околности промене. Близак је случај са војводом од Омерла, у енергичном, пунокрвном тумачењу Алексеја Бјелогрлића, који ће од блиског Ричардовог пријатеља прећи пут до његовог издајника и убице, потврђујући тезу да у свету политике владају само интереси, док је морал протеран на депонију (у представи он убија Ричарда, док Шекспир ту улогу даје Екстону).

Сања Марковић је експресивна у улози краљице Изабеле, Ричардове супруге, нарочито у дирљивим сценама слома, натопљеним њеним сузама. Анђелика Симић пластичније игра војвоткињу од Јорка, док Данило Миловановић такође представља неколико ликова (Томас Моубри, Солзбери), у препознатљивом Лијешевићевом маниру брехтовске несталности сценских идентитета, што у представи није увек најјасније спроведено; гледаоци који не познају добро Шекспиров текст, не могу баш лако да прате те промене.

Изражајну снагу позоришта не чини само врхунски скројена драмска поезија коју на сцени отелотворују вредни и посвећени глумци; ова мисао се указује као главни утисак о представи. Гледаоцу фали разгранатијих, заноснијих сценских решења, узбудљивијих визуелних одраза Шекспирових брилијантних мисли, можда нарочито искуснијем гледаоцу, добро упознатим са значењима његових дела. У њиховом одсуству, овај „Ричард Други” у целини не изазива нарочито одушевљење, више нестрпљење да се она заврши.