Традиција и ентузијазам

У контексту савременог ликовног стваралаштва, када уметници примењују нове опције, а историчари уметности нове методологије и критеријуме, ни графика није остала имуна на упите које доноси ново време. У пракси је очито да се њени параметри редефинишу, а поимање графичког медија и његових феномена постаје све флексибилније. Томе је, свакако, допринела и упадљива примена дигиталне технологије у уметности као и релативизовање питања уметничког оригинала, ауторског отиска, тиража – традиционалних кодекса типичних за овај медиј.

Теоријски и материјални статус графике данас је у фази раздвајања на актуелно и анахроно што пројектује живот медија у два паралелна света. Тако је, додирујући гранична подручја графике, на Графичком бијеналу у Љубљани 2003. године, примењен радикални концепт графика без ограничења који је у истом, превратничком духу, фундирао круцијално питање: Шта је графика данас? Бијенале Суве игле у Ужицу је још од свог оснивања 1993. – године која се код нас памти по увођењу санкција и ратовима – усмерен ка праћењу и подстицању стандардне графичке продукције остварене у техници суве игле.

Непосредни иницијатор ове бијеналне изложбе, професор Богдан Кршић, и сам је у свом графичком раду, још од средине педесетих година, често користио ову технику. Исто тако, у техничком смислу сува игла је, по мишљењу многих познавалаца, најближа појму ауторске графике и то њеном ортодоксном крилу за које је стварање оригиналног графичког листа неодвојиво од ауторског рада алатом у материјалу. Специфична својства суве игле у историји уметности обележили су велики уметници-мајстори Дирер, Рембрант, Кирхнер, Бекман, Пикасо, Дикс, Дали...

О виталности ове технике у савременом стваралаштву углавном говоре посвећеници, а сува игла се у пракси често користи комбинована са другим техникама дубоке штампе. Као директни носилац експресије, ова изразито цртачка и мануелна техника тражи сигурну и вешту руку уметника који различитим иглама и подешавањем притиска руке мења карактер и интензитет урезане линије. Тако уметник, мајстор суве игле, кроз непосредно изражени рукопис и живу цртачку акцију може остварити убедљиве креативне рефлексије.

Из тог контекста се издваја податак да је многим ауторима учешће на ужичком Бијеналу суве игле био изазов за рад у новој техници, рад по задатку или прилика да се испита сопствени афинитет ка вредностима медија суве игле

Принципом спојних судова обим изложбе се из године у годину увећавао, продукција је све разуђенија, а у овом својеврсном исцртавању графичке мапе света, на осмом конкурсу Међународног графичког бијенала у Ужицу, учествовало је 277 аутора са 415 радова из 42 земље. Прихватајући графику као сферу уметности са сопственим карактеристикама и креативним потенцијалом, ужичко Бијенале заступа стандардни графички концепт, а у процесу његове промоције и увида у актуелности укључени су традиција, ентузијазам и амбиција. Ово Бијенале, такође, отвара низ питања о непосредности уметничког саопштавања и врлинама изразите уметничке индивидуалности, а добар део одговора, у свом изворном облику, пружа сам изложбени материјал, одабрани графички радови – 105 аутора из 29 земаља. И док су на љубљанском Бијеналу графике 80-их и 90-их година доминирали јапански уметници, пасија за технику суве игле је географски веома разуђена појава. Тезу о креативној осетљивости и дефинисаном ауторском ставу у оквиру медија суве игле непосредно илуструју награђени радови и аутори: Гран при је додељен чешком уметнику Рени Еменуелну. Златном иглом награђена је аустријска уметница Верницниг Теа, а лауреати сребрне и бронзане игле су Зоран Грмаш и Ранка Лучић-Јанковић, из Србије.