Tradicija i entuzijazam

U kontekstu savremenog likovnog stvaralaštva, kada umetnici primenjuju nove opcije, a istoričari umetnosti nove metodologije i kriterijume, ni grafika nije ostala imuna na upite koje donosi novo vreme. U praksi je očito da se njeni parametri redefinišu, a poimanje grafičkog medija i njegovih fenomena postaje sve fleksibilnije. Tome je, svakako, doprinela i upadljiva primena digitalne tehnologije u umetnosti kao i relativizovanje pitanja umetničkog originala, autorskog otiska, tiraža – tradicionalnih kodeksa tipičnih za ovaj medij.

Teorijski i materijalni status grafike danas je u fazi razdvajanja na aktuelno i anahrono što projektuje život medija u dva paralelna sveta. Tako je, dodirujući granična područja grafike, na Grafičkom bijenalu u Ljubljani 2003. godine, primenjen radikalni koncept grafika bez ograničenja koji je u istom, prevratničkom duhu, fundirao krucijalno pitanje: Šta je grafika danas? Bijenale Suve igle u Užicu je još od svog osnivanja 1993. – godine koja se kod nas pamti po uvođenju sankcija i ratovima – usmeren ka praćenju i podsticanju standardne grafičke produkcije ostvarene u tehnici suve igle.

Neposredni inicijator ove bijenalne izložbe, profesor Bogdan Kršić, i sam je u svom grafičkom radu, još od sredine pedesetih godina, često koristio ovu tehniku. Isto tako, u tehničkom smislu suva igla je, po mišljenju mnogih poznavalaca, najbliža pojmu autorske grafike i to njenom ortodoksnom krilu za koje je stvaranje originalnog grafičkog lista neodvojivo od autorskog rada alatom u materijalu. Specifična svojstva suve igle u istoriji umetnosti obeležili su veliki umetnici-majstori Direr, Rembrant, Kirhner, Bekman, Pikaso, Diks, Dali...

O vitalnosti ove tehnike u savremenom stvaralaštvu uglavnom govore posvećenici, a suva igla se u praksi često koristi kombinovana sa drugim tehnikama duboke štampe. Kao direktni nosilac ekspresije, ova izrazito crtačka i manuelna tehnika traži sigurnu i veštu ruku umetnika koji različitim iglama i podešavanjem pritiska ruke menja karakter i intenzitet urezane linije. Tako umetnik, majstor suve igle, kroz neposredno izraženi rukopis i živu crtačku akciju može ostvariti ubedljive kreativne refleksije.

Iz tog konteksta se izdvaja podatak da je mnogim autorima učešće na užičkom Bijenalu suve igle bio izazov za rad u novoj tehnici, rad po zadatku ili prilika da se ispita sopstveni afinitet ka vrednostima medija suve igle

Principom spojnih sudova obim izložbe se iz godine u godinu uvećavao, produkcija je sve razuđenija, a u ovom svojevrsnom iscrtavanju grafičke mape sveta, na osmom konkursu Međunarodnog grafičkog bijenala u Užicu, učestvovalo je 277 autora sa 415 radova iz 42 zemlje. Prihvatajući grafiku kao sferu umetnosti sa sopstvenim karakteristikama i kreativnim potencijalom, užičko Bijenale zastupa standardni grafički koncept, a u procesu njegove promocije i uvida u aktuelnosti uključeni su tradicija, entuzijazam i ambicija. Ovo Bijenale, takođe, otvara niz pitanja o neposrednosti umetničkog saopštavanja i vrlinama izrazite umetničke individualnosti, a dobar deo odgovora, u svom izvornom obliku, pruža sam izložbeni materijal, odabrani grafički radovi – 105 autora iz 29 zemalja. I dok su na ljubljanskom Bijenalu grafike 80-ih i 90-ih godina dominirali japanski umetnici, pasija za tehniku suve igle je geografski veoma razuđena pojava. Tezu o kreativnoj osetljivosti i definisanom autorskom stavu u okviru medija suve igle neposredno ilustruju nagrađeni radovi i autori: Gran pri je dodeljen češkom umetniku Reni Emenuelnu. Zlatnom iglom nagrađena je austrijska umetnica Vernicnig Tea, a laureati srebrne i bronzane igle su Zoran Grmaš i Ranka Lučić-Janković, iz Srbije.