Отишла је по свему нетипична Дорис Лесинг

Једна од најзначајнијих британских књижевница друге половине 20. века и добитница Нобелове награде за књижевност 2007. године Дорис Лесинг преминула је у 94 години у својој кући у Лондону. Ауторка бројних романа, приповедака, есеја, песама, пишући о људској природи од колонијалне Африке до модерног Лондона, књижевно стваралаштво сматрала је као стратегију преиспитивања стереотипа и табуа, социјалне неправде, расизма и комунизма, марксистичке идеологије, рата и политичког ангажмана, насиља у породици и секса, односа мушкараца и жена, психоанализе и духовног слома. Још од детињства по свему нетипична, Дорис Лесинг у потрази за оним што је сматрала слободним животом напустила је своје двоје мале деце, иако је једном признала да је била потпуно свесна тога да чини неопростиво.

Иако су је сматрали феминисткињом, у јавним обраћањима демантовала је такве квалификације. Говорећи у 92. улици на Менхетну 1970. године, у време Вијетнамског рата, рекла је публици: „Имам осећај да рат полова није тренутно најважнији рат који је у току, нити да је најважнији у нашим животима.” Године 1994. ништа мање критички оштро приметила је: „Ствари су се промениле само за беле жене средње класе, али све је остало исто изван ове друштвене групације.”

У својој аутобиографији, сасвим супротно феминистичким ставовима, написала је поводом сексуалног узнемиравања да данашње жене вриште и падају у несвест при самом погледу на мушки полни орган, „који им није представљен”, да се осећају понижено када их неко пожели и да подносе кривичне тужбе када им мушкарац удели комплимент. А када су јој окупљени новинари пред кућом саопштили да је добила Нобелову награду, изјавила је неочекивано: „О, Христе! Уопште ми није стало!” Новинске наслове обележила је изјавама о томе како трагедија од 11. септембра 2001. године није тако страшна у поређењу са деценијама насиља Ирске републиканске армије.

Најважнијим романом Дорис Лесинг критичари сматрају „Златну бележницу”, који јој је иначе и донео светску славу. Објављен је 1962. године и у то време представљао је искрено и храбро понирање у унутрашњи живот жена које су неоптерећене браком слободне да подижу децу, праве сексуалне изборе да раде. „Златна бележница” отворено је проговорила о менструацији, оргазму, као и о механизмима емотивног слома. Уредник у „Харпер колинсу” Николас Пирсон рекао је да је „Златна бележница” приручник за читаву једну генерацију. Дорис Лесинг сматрала је ово своје обимно дело тријумфом структуре, које приказује и хаотични период пошто је Совјетски Савез објавио стаљинистичке злочине.

Основ романа чини део назван „Слободне жене”, а структуру читавог дела чини укупно пет целина, распоређених у четири бележнице: црну, црвену, жуту и плаву. Исписује их главна јунакиња „Слободних жена” Ана Вулф. На страницама бележница, како је написала Дорис Лесинг, воде се расправе, изричу теорије и догме, лепе етикете и анализира се. Један од јунака, усред политичке дискусије, изговара: „Разлика између црвеног у Европи и црвеног у Америци у томе је што су у Европи то комунисти, а у Америци је реч о човеку који никада није узео партијску књижицу из опреза или кукавичлука.” Серија романа Дорис Лесинг „Деца насиља”, која прати живот Марте Квест, приказује одушевљење јунакиње марксистичком идеологијом, а затим и удаљавање од ње.

Код нас зрењанинска „Агора” објављује изабрана дела Дорис Лесинг, и у овој издавачкој кући читамо први њен роман „Трава пева”, друштвену критику смештену у Јужну Африку под влашћу белаца, затим „Марту Квест”, још једну причу о афричком колонијалном животу, романе о различитости и усамљености „Пето дете” и „Бен у свету”. Ту су и „Лето пре сумрака”, антиутопија „Мемоари преживеле”, „Алфред и Емили”, роман о Првом светском рату, као и дело посвећено свим мачкама у животу Дорис Лесинг „А посебно, мачке”.

Дорис Лесинг рођена је 22. октобра 1919. године, као Дорис Меј Тајлер, у Персији, данашњем Ирану. Са породицом одселила се у Јужну Родезију (данашњи Зимбабве), где је провела детињство. Два брака, троје деце и два развода обележили су њен породични живот, а када се придружила Комунистичкој партији, удала се за немачког политичког активисту Готфрида Лесинга. После другог развода настанила се у Лондону 1949. године, и радила неколико година као секретарица да би се после успеха романа „Трава пева” професионално посветила писању.