Спектакл за овације

Од нашег специјалног извештача
Париз – Већ по аплаузу после првог става панк-опере "Време Цигана", у узаврелом гледалишту париске Опере Бастиља са испуњених пет хиљада места, било је сасвим јасно да ће њене ауторе и протагонисте публика на крају испратити на ногама, уз овације и громогласне повике.

А синоћ је баш тако и било: ритмичног пљескања длановима, климања главом у ритму музике коју су компоновали Дејан Спаравало, Неле Карајлић и Стрибор Кустурица, свирали српски филхармоничари (под диригентском управом Зорана Комадине) и чланови бенда "Забрањено пушење", и вокално изводили, уз Карајлића и Спаравала, Стеван Анђелковић, Горица Поповић, Милица Тодоровић, Огњен Шућур, Маријана Бизумић, Наташа Томић и чланице хора "Врело" из Руме...

А онда – крешендо узвика који је, који је после клањања публици и представљања 150 извођача, пратио најаву добро презнојеног Нелета Карајлића: "А сада, Дијего Марадона светског филма – редитељ Емир Кустурица!" На сцену је истрчао наш маестро, уместо смокинга у униформи чувара златиборског Националног парка. Добро расположен, видно узбуђен пријемом, редитељ ове чудесне и опијајуће мешавине симфонијског рока, булеварског театра, монтипајтоновског циркуса, панк-опере која не зна за предах у читавих сто двадесет минута, погледом и осмехом се захваљивао протагонистима и очито одушевљеној публици. Спектакл на Бастиљи је успео!

Одмах по завршетку, у бескрајним просторима иза сцене, наишли смо прво на задовољно лице Ђака Ланга, бившег министра за културу Француске и "диносауруса" Социјалистичке партије. На питање шта му се највише допало у опери, Ланг је за "Политику" изјавио:

"Ово је пре свега дивна идеја и нова магија у опери. Свака уметност има своју логику и своје принципе, а Кустурица је пронашао нови театарски језик који је материјалу већ виђеном у филму ,Дом за вешање’ дао нову снагу. Веома је тешко играти се простором, светлошћу и сценом. Филму је много лакше, јер постоји монтажа. Највише ми се допала фуриозност, поезија и необична мешавина барокног и савременог стила..."

На молбу да прокоментарише своје утиске о представи, славни немачки писац Петер Хандке, на чистом српском и у шали је одмах рекао: "Што мене питате, ја нисам Марадона!" Затим је и резимирао: "Веома сам изненађен виђеним, јер сам се пре уласка у Оперу стално питао колико далеко овога пута Кустурица може да оде, а он је отишао у велике дубине. Јер, ово није само опера, ово је и историја живота и смрти".

У публици, на Бастиљи, синоћ смо угледали и славног мексичког писца и награђиваног филмског сценаристу (филмови Инаритуа и Томија Лија Џонса) Гиљерма Аријагу, по чијем роману Кустурица планира да сними филм о Панчу Виљи. Искрено одушевљен виђеним и не скривајући поштовање према стваралаштву Емира Кустурице које, евидентно, веома добро познаје, Аријага је за "Политику" изјавио:

"Никада није лако сместити причу на сцену, без обзира каква је и одакле долази. Али, Емир је то фантастично успео. Он је веома поетичан човек, визуелно изразит и богат, са невероватним смислом за хумор. Уз то, ,Време Цигана’ је веома дирљива прича о животу, смрти, љубави и љубомори, испричана са пуно колорита и музике, са страшћу и вештином и са много тога што ми Мексиканци можемо да препознамо и у себи. Емир је експлозиван и верујем да ће наш сан, да снимимо заједнички филм, успети да постане стварност..."

О заједничком, али оствареном сну, на свој начин синоћ нам је говорио и продуцент опере "Време Цигана" Марко ди Монако:

"Сви Емирови филмови и све што он ради је између сна и јаве. Када сам пожелео да радим са њим, то је заиста био истински сан. Већ дуго сам спавао и сањао да ћу ово урадити са њим. Пуне четири године! Дуг је то процес био док сам успео лично да га упознам, да се сретнем и са Нелетом Карајлићем, да долазим у Београд толико много пута да бих их убедио да можемо да урадимо овако нешто. А сада, после свега овога још не знам да ли је ово сан или јава! Још нисам дошао себи!"

Пробијајући се кроз масу, иза сцене, кроз жагор и смех, наишли смо и на неуморног Нелета Карајлића, једне од несумњивих звезда вечери.

"Завршило се 3:0 за нас. Први го смо дали већ у трећем минуту, што је било најважније за стабилност екипе, а други – на најбољем могућем месту, минут пред крај првог полувремена. Трећи го је био само питање тренутка! Опера Бастиља је једна тачка у којој је требало сублимирати све оно што смо радили са Емиром у последњих седам година и нешто што смо, на крају, фокусирали спектакуларним догађајем. Ако бог да, биће нас свуда", каже Карајлић.

Задовољство сарадње са Кустурицом и успехом премијере не крије ни глумица Горица Поповић, која је уз певачке квалитете у овој панк-опери показала и невероватне акробатске вештине. Није уморна, каже, нити јој је певање уз непрестано кретање представљало било какав проблем. Истренирана је и пуна искуства, сигурна и бескрајно професиoнална. Њен млади колега, глумачки дебитант Стеван Анђелковић из Лесковца, у улози Перхана, пресрећан је доживљеним, каже да му је најважније да заврши музичку школу и да је поносан што су до Париза стигли и његови родитељи – мама Гоца и тата Ненад... Костимограф Ненад Липановић клони се новинарског микрофона, али ипак потврђује да је урадио чак 150 костима и да ће сарађивати са Кустурицом и у новом филму, док је млада сценографкиња Ивана Протић, која је фасцинирала својим умећем и џиновским декорима, сувише скромна да би давала изјаве...

У узаврелој маси препознајемо и лице легендарне Хане Шигуле, глумаца из представе Лорона Брешера, патуљастог раста али невероватне сценске енергије, и француску звезду Фабрис Лукини

који каже да је Емир Кустурица синоћ заузео цео простор јер је "инкарнација вечности словенске душе, јер је радознао, отворен и нормалан".

Долорес Чаплин, унука Чарлија Чаплина, о синоћ виђеном спектаклу каже: "Мислим да је ово фантастично, филм сам гледала стотину пута а овде на сцени показало се колико је енергија изузетно важна. Како ово није филм, било је важно пронаћи одговарајућу текстуру, а то је Емиру пошло за руком, јер је дозволио гледаоцу невероватну слободу да сам бира своју фреску коју ће гледати и да сам ствара своју причу ,Време Цигана’. У филму постоје крупни планови, приближавање и удаљавање кадра, а овде имате слободу избора на шта ћете да обратите пажњу и шта ћете гледати. То је непоновљиво. Свако ново гледање, значиће нову фреску..."

И уместо резимеа или каквог закључка, ево на крају и изјаве уморног али стрпљивог и задовољног редитеља Емира Кустурице:

"Наши филмови су базирани на митовима које ови на Западу не знају. Овде се вечерас десило нешто обрнуто. Филм ,Дом за вешање’ је постао мит, па је опера дошла на позитивно тле јер је мит већ познат. Реакција публике није као она када после сваког новог филма долазим на просторе у којима нико о нама ништа не зна. Дакле, ово је један позитиван подухват и стварање мита о нама извозимо напоље."