Збрињавају уместо да лече

Суботица – Када је након викенда ушла на одељење психијатрије, начелница др Нада Васковић-Маравић имала је шта и да види – десет пацијената лежало је по ходницима јер за њих у собама више није било места. Викенди, али и доба године када се температура драстично мења и спарно време са високим температурама узимају данак у виду великог броја покушаја самоубистава и погоршања стања код пацијената са психичким болестима. Иако су на одељењу суботичке психијатрије обучени да решавају овакве ситуације, тешко могу да се изборе са проблемом који им је наметнут са стране.

Одељење које је пре рационализације имало 70 кревета, и тешко успевало да одговори потребама овог, када су у питању психичке болести, "трусног" региона, сада са свега 40 кревета не успева да смести све пацијенте којима је помоћ потребна. Проблем представља и инерција којом сви социјални и геријатријски случајеви бивају смештени на психијатрију. Критичног понедељка четвртина пацијената били су управо такви случајеви.

– То су људи којима је потребна брига и нега, али не и лечење – објашњава неуропсихијатар др Нада Васковић-Маравић. – Међутим, да бисмо њих сместили и бринули о њима ми смо присиљени да људе са тешким душевним обољењима, попут психоза, отпуштамо пре него што би требало. Отпуштамо људе који не би требало да се нађу у друштву и на улици, да бисмо збринули социјалне и геријатријске случајеве.

Са колико озбиљним и бројним проблемима се срећу психијатри и психолози суботичке болнице говоре и подаци које износи др Нада Васковић-Маравић. Прошле године 66 Суботичана извршило је самоубиство, а у исто време 187 њих је покушало да се убије, или је бар то број оних који су лечени на одељењу психијатрије, што је чак 61 више него пре само три године. Забрињавајуће је да је међу онима који су покушали самоубиство 27 одсто млађих од 30 година, а унутар те популације 15 одсто је млађе од 20 година.

На подручју које је вековима уназад према расположивим изворима сматрано патогеним, према речима др Наде Васковић-Маравић, одељење психијатрије је неправедно запостављено због стигме друштва према душевним болестима и поремећајима. Она сматра да би заједница требало да подржи рад посебних група које би помагале породицама које су због самоубиства изгубиле ближњег да се изборе са тугом, а то је и вид превенције да самоубиство не постане доминантан модел понашања у решавању проблема, као и група подршке онима који су вапај помоћи упутили кроз покушај самоубиства.

Али, уместо усмеравања снага ка тој врсти стручне помоћи, на психијатрији се велики део капацитета и знања одваја за бављење људима којима је несумњиво потребна помоћ, али не психијатријска. Начелница психијатрије затражила је и од др Небојше Ракића, директора Здравственог центра, да нешто предузме и да се ови људи, који нису пацијенти у класичном смислу речи, смештају негде другде. Проблем је, међутим, што ни родбина, која тражи од болнице да их прими, па ни социјалне службе, ни полиција немају где да их сместе. Изградња прихватилишта је надлежност локалне самоуправе, а, иако већ готово деценију постоје пројекти за изградњу прихватилишта за ове случајеве, општина до сада није показала интересовање да на том плану било шта уради.