Улица–Влада – 2:0

„Свака држава има мафију, а у Србији – мафија има државу.“ (др Зоран Ђинђић,1998.године)

Ако би се спортским жаргоном описао тренутни однос два тима –„Владе”, са великим полицијским апаратом, и „Улице”, оличене у насилницима, хулиганима, ултрашима разних боја и оријентација –постало би јасно да „Улица” има видљиву предност – 2 : 0.

Први гол „Влада” је свесно забила сама себи, крајем септембра, кад је, због процене да „не може да гарантује безбедност” – отказана Парада поноса. Срамно је положила оружје и обрукала мене и многе грађане који другима признају право на потпуну слободу, без обзира на националну, верску, политичку и сексуалну оријентацију. У Црној Гори је Парада одржана, а ми смо пред посматрачима из Европске уније и белог света допустили да руља ликује, тврдећи да су „одбранили част и углед Србије”.

Други гол је постигла иста скупина проблематичних – навијачи. Они не долазе на стадион да бодре спортисте, већ да распале ватру мржње. Буктало је, па су ватрогасци млазевима ледене воде гасили више страст него пожар на трибинама. Али поливање хладном водом је млака мера која „Гробаре“ и „Цигане“ храбри да наставе са испадима.

Постиђени грађани питају: зашто се ово догађа и понавља и где је, постоји ли, решење?

За ово стање одговорна је Влада. Већ дуго времена режими Србије се интересују за спорт као делатност која може да донесе и политичку – изборну корист. Победницима, у име грађана, шаљу топле честитке, сумњивим трансакцијама, на терет буџета спречавају банкротство великих клубова и ваде их из финансијског глиба. У том спортском пакету су прихватили и навијаче. Са њима живе у кохабитацији: избегавају обрачун и преваспитавање по рецепту Челичне Леди – Маргарет Тачер, која је драконским казнама за тили час острвске урлаторе и изгреднике претворила у питому јагњад. Наша власт се удвара хулиганима јер их, по неверификованим проценама, има бар пола милиона, што у престоници, што у већим градовима Србије . То је значајан гласачки корпус, са којим режим живи у миру и затвара очи пред њиховим несносним испадима. Почетком новембра у Београду је упуцан млад човек, за кога је речено да против њега постоји 17 кривичних пријава! А ниједна од тих пријава није процесуирана!?

После избора, победничке странке своје виђене чланове, људе без спортске биографије, инсталирају у спортске савезе, и то на председничка места. Није заборављено да је др Радоман Божовић, председник Владе Србије, деведесетих „изабран” за председника Тениског савеза Југославије. Однедавно, на чело Ватерполо савеза изабран је високи члан владајуће странке, који с најтрофејнијим спортом има толико везе јер се, као дечак, брчкао у пливачком базену клуба „Гоч” из Врњачке Бање!

„Спорт спортистима!” јесте узвик који се и даље чује. Пристојан свет више не долази на стадионе, трибине су тужно празне. Потенцијални навијачи остају у кући и говоре да више не гледају ни телевизијске преносе јер ће, уместо витешког надметања, поново да виде ружан и тужан призор у изведби некажњених примитиваца.

Игра лопова и жандара се наставља. Да ли ће најава једне од владајућих странака о повлачењу својих представника из спортских клубова, па и из Ватерполо савеза, означити почетак промена?

Новинар, председник Покрета „Богата Србија”