Осећај кривице спрам осећаја греха

Филмови нису лаксативи па да их прогуташ што брже можеш, они су нешто за размишљање, а не брза храна. Ако им смета дужина мог филма, ако им смета то што треба да мисле, нека лепо остану код куће! У мултиплексима и овако има довољно филмова за њих – каже амерички сценариста и редитељ Џејмс Греј, осврћући се још током премијере на Канском фестивалу на замерке што оригинална верзија његовог последњег филма „Имигранткиња“ има трајање од 148 минута.

  Грејов „Имигранткиња“, филм епохе, костимирана (мело)драма, од среде ће се „уселити“ и у београдске биоскопе, у скраћеној верзији (120 минута) и под дистрибутерским називом „Мрачне улице Менхетна“, што ће обрадовати поклонике овог неуобичајеног америчког филмског аутора чији су претходни филмови „Мала Одеса“, „У име правде“ („The Yards“ ), „Браћа по крви“ („We Own The Night“) и „Две љубавнице“ („Two Lovers“), заузели високо место у срцима српских гледалаца.

 За разлику од предходних филмова у којима је углавном уроњен у затворени свет савремене америчко-јеврејске породице међу чијим члановима влада напетост и наговештај сукоба до експлозије (односи отац-син, као сукоби на релацији традиционално-модерно), у овом последњем доминирају мелодрамски елементи. Да ли је та промена у тону узрокована захтевима период-драме, чињеницом да је у фокусу приче комплексан женски лик или је у питању нешто друго?

 У ексклузивном разговору за „Политику“ Џејмс Греј одговара да је инспирацију за овакав тон филма пронашао у опери. У Пучинијевој опери „Триптих“ коју је на лосанђелеску сцену поставио редитељ Вилијам Фридкин, укључивши у њу и један акт из Пучинијеве опере „Сестра Анђелика“. Греј каже:  „Изгледало је све готово бесрамно директно емотивно, није постојао зид између вас и приче, само ти и ликови, а ја сам гледајући све то у себи мислио како би било лепо уткати тако нешто у филм“.

Марион Котијар и Жоакин Феникс у новом филму Џејмса Греја

И заиста. Грејова „Имигранткиња“ односно „Мрачне улице Менхетна“ је попут какве класичне, емотивно високорезонантне опере са трагичарским ликовима. У средишту имигрантске приче из 1921. године је млада Пољакиња Ева (Марион Котијар) која је после искрцавања са брода први сусрет са Америком имала у карантину на острву Елис где је научила и прве драматичне лекције преживљавања у „обећаној земљи“. Руку помоћи пружа слаткоречиви бонвиван и кабаретски посленик Бруно (Жоакин Феникс) који ће јој врло брзо постати сводник, међу њима ће се створити и однос обостране зависности, амерички сан претвориће се у ноћну мору, Ева ће се наћи разапета између два мушкарца, њена љубав према овим изгубљеним душама и самилост коју осећа према онима који греше, јер је и сама грешница, ствара ону дирљиву нит која прожима читав филм.

 Међутим, има ту још нешто што уопште није неважно. Ева је Јеврејка али римокатолкиња (стицајем животних околности), а сам Џејмс Греј је потомак руских Јевреја који су бежећи од погрома доспели у САД што је, уз Грејово одрастање у Њујорку, још једна од кључних одредница које обележавају његово филмско стваралаштво.

- Тих двадесетих година прошлог века већина пољских имиграната били су римокатолици. Мислио сам да то што је Ева римокатоличке исповести може да буде интересантно, јер је у католичкој традицији укорењено избављење и опрост греха, а уз Јевреје се осећај кривње везује већ вековима. Све те ствари су у концепцији филма постављене на леп, дирљив и етичан начин, јер се Ева у свакој средини осећа као аутсајдер, каже Греј у чијим предходним филмовима, у суморном и патријархалном јеврејском свету, хришћански идеали милости и другог живота у ком ће ствари бити лепше и боље нису имали готово никакву улогу.

- Не знам јидиш уопште, мој отац га говори течно, а чудно је то како током детињства нисам обраћао пажњу на то да мој деда говори чудним акцентом са пуно руских речи. Није ме за то било брига, ја сам био типично америчко дете. Мислим да сам и данас типичан Американац, типични амерички редитељ који воли мејнстрим филмове, али они не воле њега – објашњава Греј своју личну и стваралачку позицију у својој родној земљи, том колективном дому имиграната из целог света.

 На питање како се определио за причу из прошлости одговара да се сећа да је „први пут на острво Елис стигао као туриста 1978. године“, да је његов брат „открио праву ризницу не тако давне породичне историје и инсистирао да на ову велику тему треба један дан да снимим филм“.

 И снимио га је. Острво Елис и први дани живота у Америци из визуре жене, а тих двадесетих година бити имигранткиња, жена сама, без мужа или породице било је посебно тешко и друштвено неприхватљиво. Зачуђујуће, за улогу Еве Греј одабира француску глумицу Марион Котијар (Оскар за улогу Едит Пјаф у филму „Живот у ружичастом“), а у овом разговору објашњава и како је до тога дошло.

- Мој француски пријатељ, редитељ Гијом Кане позвао ме је да дођем у Париз и помогнем му око превођења дијалога за његов филм „Крвне везе“, отишли смо на вечеру, упознао ме је са својом животном партнерком, женом веома експресивног лица. Била је то Марион Котијар.Упијао сам њено невероватно лице, посматрао њен тихи став и помислио како би она била идеална за улогу жене која врло мало говори, али њен израз лица одаје вољу и износи најдубља осећања, за улогу Еве.

 Чињеницу да је поново за главну мушку улогу, већ четврти пут, одабрао глумца Жоакина Феникса Џејмс Греј објашњава шалећи се: „ Није ми била намера да крадем идеје од Куросаве који је стално сарађивао са Тоширо Мифунеом или од Скорсезеа и његовог глумца Роберта Де Нира. Феникс је интелигентан, разуме шта хоћу да кажем а без да ја то изговорим што је веома ретка ствар. Када пронађете неког таквог, стално му се враћате“. Уз то додаје: „Жоакин је много помогао у томе да спречим да гледалац пред себе стави онај уобичајени зид и једноставно помисли у себи оно уобичајено – овај момак је толико лош што мене чини много бољим човеком“.

 Греј који ни у „Мрачним улицама Менхетна“ не одустаје од свог стила који многи критичари, у смислу наративне структуре, називају класичним. На то каже: „ Најтеже је урадити филм попут Кополиног „Кума“. Три сата дуг, а без трикова камере, чиста нарација и ликови који се не крију иза пиротехнике. Дакле, најтеже је урадити филмове чисте нарације, а такву врсту тежине сам ја итекако добро искусио“.