Osećaj krivice spram osećaja greha

Filmovi nisu laksativi pa da ih progutaš što brže možeš, oni su nešto za razmišljanje, a ne brza hrana. Ako im smeta dužina mog filma, ako im smeta to što treba da misle, neka lepo ostanu kod kuće! U multipleksima i ovako ima dovoljno filmova za njih – kaže američki scenarista i reditelj Džejms Grej, osvrćući se još tokom premijere na Kanskom festivalu na zamerke što originalna verzija njegovog poslednjeg filma „Imigrantkinja“ ima trajanje od 148 minuta.

  Grejov „Imigrantkinja“, film epohe, kostimirana (melo)drama, od srede će se „useliti“ i u beogradske bioskope, u skraćenoj verziji (120 minuta) i pod distributerskim nazivom „Mračne ulice Menhetna“, što će obradovati poklonike ovog neuobičajenog američkog filmskog autora čiji su prethodni filmovi „Mala Odesa“, „U ime pravde“ („The Yards“ ), „Braća po krvi“ („We Own The Night“) i „Dve ljubavnice“ („Two Lovers“), zauzeli visoko mesto u srcima srpskih gledalaca.

 Za razliku od predhodnih filmova u kojima je uglavnom uronjen u zatvoreni svet savremene američko-jevrejske porodice među čijim članovima vlada napetost i nagoveštaj sukoba do eksplozije (odnosi otac-sin, kao sukobi na relaciji tradicionalno-moderno), u ovom poslednjem dominiraju melodramski elementi. Da li je ta promena u tonu uzrokovana zahtevima period-drame, činjenicom da je u fokusu priče kompleksan ženski lik ili je u pitanju nešto drugo?

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku“ Džejms Grej odgovara da je inspiraciju za ovakav ton filma pronašao u operi. U Pučinijevoj operi „Triptih“ koju je na losanđelesku scenu postavio reditelj Vilijam Fridkin, uključivši u nju i jedan akt iz Pučinijeve opere „Sestra Anđelika“. Grej kaže:  „Izgledalo je sve gotovo besramno direktno emotivno, nije postojao zid između vas i priče, samo ti i likovi, a ja sam gledajući sve to u sebi mislio kako bi bilo lepo utkati tako nešto u film“.

Marion Kotijar i Žoakin Feniks u novom filmu Džejmsa Greja

I zaista. Grejova „Imigrantkinja“ odnosno „Mračne ulice Menhetna“ je poput kakve klasične, emotivno visokorezonantne opere sa tragičarskim likovima. U središtu imigrantske priče iz 1921. godine je mlada Poljakinja Eva (Marion Kotijar) koja je posle iskrcavanja sa broda prvi susret sa Amerikom imala u karantinu na ostrvu Elis gde je naučila i prve dramatične lekcije preživljavanja u „obećanoj zemlji“. Ruku pomoći pruža slatkorečivi bonvivan i kabaretski poslenik Bruno (Žoakin Feniks) koji će joj vrlo brzo postati svodnik, među njima će se stvoriti i odnos obostrane zavisnosti, američki san pretvoriće se u noćnu moru, Eva će se naći razapeta između dva muškarca, njena ljubav prema ovim izgubljenim dušama i samilost koju oseća prema onima koji greše, jer je i sama grešnica, stvara onu dirljivu nit koja prožima čitav film.

 Međutim, ima tu još nešto što uopšte nije nevažno. Eva je Jevrejka ali rimokatolkinja (sticajem životnih okolnosti), a sam Džejms Grej je potomak ruskih Jevreja koji su bežeći od pogroma dospeli u SAD što je, uz Grejovo odrastanje u Njujorku, još jedna od ključnih odrednica koje obeležavaju njegovo filmsko stvaralaštvo.

- Tih dvadesetih godina prošlog veka većina poljskih imigranata bili su rimokatolici. Mislio sam da to što je Eva rimokatoličke ispovesti može da bude interesantno, jer je u katoličkoj tradiciji ukorenjeno izbavljenje i oprost greha, a uz Jevreje se osećaj krivnje vezuje već vekovima. Sve te stvari su u koncepciji filma postavljene na lep, dirljiv i etičan način, jer se Eva u svakoj sredini oseća kao autsajder, kaže Grej u čijim predhodnim filmovima, u sumornom i patrijarhalnom jevrejskom svetu, hrišćanski ideali milosti i drugog života u kom će stvari biti lepše i bolje nisu imali gotovo nikakvu ulogu.

- Ne znam jidiš uopšte, moj otac ga govori tečno, a čudno je to kako tokom detinjstva nisam obraćao pažnju na to da moj deda govori čudnim akcentom sa puno ruskih reči. Nije me za to bilo briga, ja sam bio tipično američko dete. Mislim da sam i danas tipičan Amerikanac, tipični američki reditelj koji voli mejnstrim filmove, ali oni ne vole njega – objašnjava Grej svoju ličnu i stvaralačku poziciju u svojoj rodnoj zemlji, tom kolektivnom domu imigranata iz celog sveta.

 Na pitanje kako se opredelio za priču iz prošlosti odgovara da se seća da je „prvi put na ostrvo Elis stigao kao turista 1978. godine“, da je njegov brat „otkrio pravu riznicu ne tako davne porodične istorije i insistirao da na ovu veliku temu treba jedan dan da snimim film“.

 I snimio ga je. Ostrvo Elis i prvi dani života u Americi iz vizure žene, a tih dvadesetih godina biti imigrantkinja, žena sama, bez muža ili porodice bilo je posebno teško i društveno neprihvatljivo. Začuđujuće, za ulogu Eve Grej odabira francusku glumicu Marion Kotijar (Oskar za ulogu Edit Pjaf u filmu „Život u ružičastom“), a u ovom razgovoru objašnjava i kako je do toga došlo.

- Moj francuski prijatelj, reditelj Gijom Kane pozvao me je da dođem u Pariz i pomognem mu oko prevođenja dijaloga za njegov film „Krvne veze“, otišli smo na večeru, upoznao me je sa svojom životnom partnerkom, ženom veoma ekspresivnog lica. Bila je to Marion Kotijar.Upijao sam njeno neverovatno lice, posmatrao njen tihi stav i pomislio kako bi ona bila idealna za ulogu žene koja vrlo malo govori, ali njen izraz lica odaje volju i iznosi najdublja osećanja, za ulogu Eve.

 Činjenicu da je ponovo za glavnu mušku ulogu, već četvrti put, odabrao glumca Žoakina Feniksa Džejms Grej objašnjava šaleći se: „ Nije mi bila namera da kradem ideje od Kurosave koji je stalno sarađivao sa Toširo Mifuneom ili od Skorsezea i njegovog glumca Roberta De Nira. Feniks je inteligentan, razume šta hoću da kažem a bez da ja to izgovorim što je veoma retka stvar. Kada pronađete nekog takvog, stalno mu se vraćate“. Uz to dodaje: „Žoakin je mnogo pomogao u tome da sprečim da gledalac pred sebe stavi onaj uobičajeni zid i jednostavno pomisli u sebi ono uobičajeno – ovaj momak je toliko loš što mene čini mnogo boljim čovekom“.

 Grej koji ni u „Mračnim ulicama Menhetna“ ne odustaje od svog stila koji mnogi kritičari, u smislu narativne strukture, nazivaju klasičnim. Na to kaže: „ Najteže je uraditi film poput Kopolinog „Kuma“. Tri sata dug, a bez trikova kamere, čista naracija i likovi koji se ne kriju iza pirotehnike. Dakle, najteže je uraditi filmove čiste naracije, a takvu vrstu težine sam ja itekako dobro iskusio“.