Воћњак као метафора

Недељу дана сам се у октобру борио у старом воћњаку с незваним дивљим житељима. Виде нема домаћина, па се уселили – купина, коприва, глог, брезе; буја народ шуме, грана се багрење. И храст је овде нашао станиште, дивља трешња привила се уз питому јабуку. Самоникло руком ветра посејано буја, а домаћа стабла се суше.

Воћњак је овде многолика метафора. Шта све не симболише? Метафора за језик, кућу, државу... Језик – воћњак. Шта све није непозвано ушло у српски језик.

О томе размишљам док уљуђујем старе воћке у завичају. И чудим се како је једар коров, како дошљаци, стабла цера, граба, стигли ниоткуд, кипте од једрине. Свикла на човека и његову бригу, домаћа се суше. У људском склоништу изгубила су имунитет…

Не старaш ли се о њиви, запарложи се, подивља, коров је сколи и готово. Старе, добре, сорте више се и не гаје. А још рађају, не предају се. Ове јесени родиле као никад. Нису прскане, а рађају. Старе сорте: будимка, тамњаника, колачара, ђула, кантаруша, петровача, шарунка, пожегача, ранка, округлица, дреновка, восковача, колачара, лончара, зечица, такиша, лубеничарка… „То су само нека од многобројних народских имена за сорте у збирци Аутохтоно и гајено воће рудничко-таковског краја, коју је сакупио Природњачки музеј у Београду.”

Преродило. Опале јабуке, нема ко да бере, ни да скупља. У земљи незапослених, нема ко да ради. Скупљали стари, понеки повратник, пензионер. Откупна цена седам динара. Смањише на шест динара, па на пет. Џакчић јабука за литар сока у продавници. Нема рачуна. Шта да купи када скупи 100 кила? А треба скупити, изнети, пренети до откупног места. Оно мало сељака згрбио терет и године. Људи као једногрбе камиле. Не могу, веле, да гледају како зрело воће пропада.

Зашто власт нешто не учини? Власт има преча посла, треба да чува власт, а не да брине о селима која нестају и воћу које пропада. Продавнице су пуне увозног воћа, зар није лакше да се купи.

Чуди се повратник из Аустралије, стари Гаврило: „Па ви сте”, вели, „земља чуда. Ово су живе паре. Да се убере, прикупи, спакује, преради, прода. Шта би други дали да ово имају. Само сиротиња не ради и не штеди...”

Село пусто, све сишло у поље, до пута, варошком животу се тобож  примакло. У брдима мирише зрело воће које нико не скупља. Нигде живе душе. Село се тули. У „Политици“ од 13. маја 2012. пише: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а 1600 већ је напуштено.”

Чујем: гракће гавран, на главу ми слеће кос, сеница с астала мрве односи. Већ пети дан нико да прође, немам код кога да одем, нити има ко да ми дође.

Сретнем, у цик зоре, човека с ловачком пушком. Ја се изненадих, он се зачуди. „Има ли зечева?” „Нема, сатре све хемија... Све мање је и птица...” Пита: „Откуд ти овде?” Понеки пензионер се врати, али не задржи се. Видимо се на Дивљаци, и у Ариљу. Не препознајемо се, него се већ оседели после десетлећа упознајемо.

Негде у јулу заустави ме у Ариљу старица. „Не познајеш ме?”, пита зачуђено. А ја се сетим како je Црњански уочи повратка у домовину рекао:„Страшно ми је да се вратим у Београд после толико година. Најтужније ми је што ћу видети све оне некада лепе жене – сада бабе.” Старица, моја ђачка симпатија. Вукао је за кике, негда. Како ли тек ја изгледам у њеним очима? И моји исписници повратници исто замишљени. Где си био те сада свој животић матор овде давиш. И да хоћеш нешто да урадиш, немаш с ким. Свуда задоцнели, доцно прогледали. Немаш више у селу коме, ако имаш, да платиш нешто да се уради. Њиве зарастају у коров, шума се враћа на своје раније поседе.

Не треба бити Митар Тарабић из Кремана па видети на шта ће ово изаћи и шта ће нас све још снаћи. Хоће ли нас бити за под шљиву, када су нам се и шљиве осушиле. У Библији пророк Озеј каже: „Страда народ мој, јер је без знања!“ А због чега ми сироти нестајемо…

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици