Жртве и саучесници

Само у току првих десет месеци ове године 45 жена смртно је страдало од руке најближег свог – супруга, оца или сина. Међу жртвама насиља налази се осамдесетшестогодишња мајка коју је убио син у породичној кући, двадесетшестогодишња девојка коју је убио љубоморни дечко, четрдесеттрогодишња жена и њена шестогодишња девојчица којима је пресудио ванбрачни партнер жене, шездесетједногодишња жена коју је убио супруг... Од почетка ове године двеста педесет троје жене и деце су спас у последњи час пронашли у сигурним кућама, а чак око 3.000 жена окренуло је број Саветовалишта против насиља у породици.

Број закона, конвенција и прописа које штите жену од насиља у породици расте из године у годину. Истовремено расте и број жена чији ликови освану у читуљи – током 2012. године убијене су 32 жене, током 2011. године – 29, док је у 2010. години смртно страдало 20 жена. Током прошле године само су две особе кажњене затвором од две до пет година због насиља према женама, а судије нису издале ниједан налог за исељење насилника из стана и усељење жртве у стан. У сигурној женској кући налазе се жене које су побегле из свог стана, јер судије нису сматрале да је насилник тај који треба да напусти породични дом. 

Од ове суморне статистике једино је страшнији однос околине према жртвама насиља и став да је жена сигурно нешто згрешила, па је заслужила батине. И саме жене у почетку оправдавају насиље свог партнера – имао је лош дан на послу, такав је кад попије, иначе је душа од човека, деца су донела лоше оцене из школе... Временом, оправдања је све мање а насиља све више. Неке жене не могу да оставе насилника, јер једноставно немају где да оду. Немају посао или плату која би покривала трошкове изнајмљивања приватног стана и самохраног родитељства. Не могу се вратити ни у дом родитеља који сматрају да је њен брак – њен проблем. Неки насилници су на високим позицијама и жена је свесна да полиција неће доћи на њихову адресу ако окрену СОС телефон.

Насиље које кулминира убиством не дешава се преко ноћи, већ траје месецима и годинама, али је проблем у томе што нико не обраћа пажњу на жртву. Свако насиље почиње са шамаром и наставља се батинањем које кулминира убиством, али став апелационог суда гласи да шамар није насиље. Судије неретко изричу минималне новчане казне насилнику са аргументацијом да не могу у затвор да пошаљу оца породице, јер ко ће онда да доноси новац у кућу. 

А ви? Шта ви радите када чујете буку у комшијском стану која јасно асоцира на чињеницу да комшија дели васпитне шамаре жени и деци? Да ли позивате полицију и пријављујете комшију с којим пијете кафу, гледате Лигу шампиона и печете ракију? Или појачавате тон телевизора како бисте заглушили глас савести који вам говори да насиље није приватна ствар? Ако је одговор на последње питање потврдан, ви сте саучесник статистике на почетку текста.